НОЋ КАДА ЈЕ ГОРЕО ХИЛАНДАР: Пламен прогутао српско благо

Пожари представљају за манастирска здања на Светој Гори сталну опасност. Током лета прете шумски пожари, а током зиме стара ложишта и димњаци. Грађење уз обилату употребу дрвета учинило је манастире осетљивим на ватру. У случају када се пламен отме контроли лако се развијају праве стихије. Скоро сви светогорски манастири у својим летописима бележе велике пожаре. Чак се јављају и у данашње време као нпр. скорашњи пожар у звонари Протатске цркве у Кареји. Једино у Великој Лаври и Дохијару нису никада забележни.

Пожар у Хиландару догодио се тако што је првобитно неконтролисана ватра из димњака у конаку Игуменарија на западној страни комплекса, проширила на дрвену конструкцију и остале делове комплекса који нису били изграђени од постојаних материјала.

Фото: Архива Новости

Разлог брзог ширења ватрене стихије лежи у самом положају комплекса. Обзиром да је његов највећи део саграђен на стеновитом тлу, а југозападни део на на земљаном, ова страна је била склона слегању што је стварало фрагментарне пукотине у зидовима од којих су неки још увек видљиви, док су неки испод више слојева малтера. Димњак из кога се ватра проширила на дрвену кровну конструкцију управо је из овог разлога и напукао.

У првом тренутку када је ватра кренула да се шири, монаси су успели да га локализују и чак угасе пожар на доњем нивоу Игуменарије. Међутим, на недоступним местима тињање се наставило и захватило дрвену греду која је водила до крова друге стране зграде, запалишви том приликом дрвену кровну конструкцију прекривену каменим покривачем.

Манастирски комплекс рађен је према средњевековном начину градње, са густо и у низу изграђеним објектима који су имали богослужбену, економску али и у погледу заштите сакралних објеката у дворишту одбрамбену функцију. То је погодовало околности што се пожар за врло кратко време пренео са кровне конструкције читаве северне половине манастира, све до параклиса Светог Архангела Михаила и пирга Светог Саве, где се кров завршавао.

Фото: Архива Новости

У првим сатима монаси су својским напорима покушавали да савладају ватрену стихију и да у исто време евакуишу најугроженије сакралне предмете и драгоцености.

У цркви је одслужен и кратак молебан пред чудотворном иконом Богородице Тројеручице. Ватрогасци који су исте ноћи алармирани успели су да савладају неприступачан светогорски терен и стигну тек ујутру. Конаци су горели сатима, јер се пожар спуштао на ниже спратове постепено, након што је дрвена конструкција изгорела и попуштала под тежином обрушених камених плоча кровног покривача.

На распиривање пожара на северној половини манастирског комплекса додатно је утицао и ветар, али у исто време и спречио да се он пренесе јужно од Игуменарије на трпезу краља Милутина. Пуком срећом или утицајем свевишње силе на тај начин сачуване су највредније драгоцености, у првом реду богата рукописна библиотека и ризница икона од непроценљиве вредности. Највреднији предмети српског духовног и културног наслеђа ипак су остали сачувани од потпуног уништења.

Вест о избијању пожара у Хиландару брзо је одјекнула међу светогорским монасима. Међу првима манастирској братији притекли су монаси суседних манастира. Већ следећег дана је пристигла и помоћ саме Свештене општине Свете Горе из Кареје, грчке државе, војске али и српских верника и њихових грчких пријатеља из Солуна и околине.

До тренутка када је пожар угашен, у пламену који је избио у ноћи између 3. и 4. марта 2004. године нестало је више од половине зграда српске царске лавре.

Епилог избијања великог пожара, иако савладаног представља велики губитак. Изражено у процентуалном и материјалном смислу штета је износила:

а) Површина под објектима манастира је 4602 м2.
Изгорели су објекти на површини од 1968.5 м2 или 42.78%.

б) Укупно корисне површине у објектима манастир је имао 10500 м2.
Изгорело је 5761 м2 или 54.87%.

Ватром је укупно било захваћено 8 грађевинских целина док су трпезарија Св. Краља Милутина из 14. века и параклис Светих Арханђела претрпели извесна оштећења услед близине ватре и гашења пожара.

 

 

Најстарија ствар која је изгорела и највећи губитак био је један антиминс (литургијско платно на којем су представљена страдања Христова и полагање у гроб, које се полаже на часну трапезу, у олтару Цркве) из 14. века. затим двадесетак икона из, углавном 17. и 18. века, а у конацима су изгореле две слике Паје Јовановића: "Крунисање цара Душана" из 1821. (монументална композиција чија се вредност процењује на више од 100.000 евра) и "Портрет краља Александра".

Срећа у несрећи је и то што су се многи вредни сликарски експонати, који би иначе били смештени у изгорелом делу комплекса, у тренутку пожара налазили у југоисточном, сачуваном делу Хиландара. Намера је тада била да се трајно изложе, али су због реновирања конака и библиотеке одатле измештени.

БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".