Јер моја политичка убеђења су некако истрпела немање тог дана, али ја не могу да више да се помирим са тим да 6. октобар постоји, да је лани постојао и да је данас. Јер, данас је годину дана како ми је нема. Моје Најбоље Другарице, Горице.
Да, прошло је већ годину дана, а ја још увек не верујем да је нема, као што изгледа да никад нећу ни моћи. Ниједног дана, ниједног 6. октобра. Ја је чекам да ми се јави, да кафу пијемо, да се уз церекање загрцне од исте па помене и себи и фамилији кафу и нарав смејиву. Ја да је лупам по леђима све док не закрчи: -Шта си навалила на мене ко на тепих, лакше мало, утера ми кафу у нос!
Фото: В. Данилов
Размишљала сам о чему да пишем, толико тога имам, а не могу. Мало кад не могу да пишем, бар то ми иде ко њој што су речи и причање од руке ишли, али не могу. Беже ми мисли, неће да се сврте у речи, стисла ме туга као Јону кочијаша Чеховљевог. Ја коња немам, ал цео дан гледам ову моју псеће-мачећу менажерију и вуче ме да на њих применим класичну књижевност, да им завапим као тужни Јона. Додуше, није да ме не би као њега нико саслушао, него ја немам снаге да причам кроз кнедлу без шљиве у грлу. Шљиве...
Последњи пут кад сам је видела, кад смо последњу кафу попиле, звала сам је из села, из Бадњевца, да је питам да л би хтела да јој нешто донесем, да л јој се нешто једе, свега има, само нек каже, убраћу јој, донећу јој, да л се нечег пожелела... Са друге стране је ћутала тишина, а онда се тихо зачуло:
-Шљиве, донеси ми шљиве. Али оне праве, мале шљиве, имаш ли их? Сви продају оне велике, а мени се једу мале, оне што миришу.
Прочитајте још
Фото: Јутјуб принтскрин/Практицна зена
Чуј да ли их имам, наравно да их немам, прошло им време, презреле, поотпадале, ено се госте јата лептирова на њима. -
-Имам, не брини, стижу- шта сам друго могла да ти кажем. Гледам гране шљива, не плаве се, лете они лептирови, угојили се, ко летећи прасићи, само што не грокћу. Куд са земље да јој скупљам. Обашка што ми некако не изгледају довољно мале. Гледам братов воћњак, нема плаво, покупљено и одбрано одавно. И ту се сетим аутохтоне сорте, љубим је у аутохтоност – ранке. Одем иза куће, молим оног горе да видим шта тражим и очито сам довољно лепо замолила, не обазире се он на атеизам – иза куће две шљиве ранке и на њима шљиве као плаве туфне у зеленилу крошњи. Има их и таман какве је тражила, маглено тегетне, унутра дошле презрело златне, а око коштице им она византијска бордо боја, она којом су само владари смели да се потписују. Миришу до неба, жељу испуњавају. Успело ми је тада пола корпице да наберем, ма како сам их такла саме су ми у длан падале. До Београда нам је ауто мирисао као да возимо бар приколицу пуну шљива у гепеку.
Можда би било боље да сам остала на томе да ми данас речи не иду, кренуле су очито, и због тога нећу данима моћи да престанем да мислим на њен осмех пун очекивања, којим ме је дочекала и одмах испружила руку чим је видела да носим корпу.
-Дај ми одмах, немој да их переш, не треба, само ми је мало о рукав обриши.
И док сам ја скидала плаветну маглу са шљиве, она је испружила длан. Спустила сам шљиву на средину њеног тада скоро детињег длана, она ју је с љубављу погледала и рекла:
-Те сам хтела, те праве..., принела је носу и дубоко удахнула мирис. Онда ми је понудила шљиву: Отвори ми је ти, пукни је да замирише
Тада сам јој последњи пут видела сјај у очима, као два свица. И осмех док је јела шљиву и говорила: Како је слатка, ма медена, у носу ми мирише, хвала ти Мала...
Тако смо нас две звале једна другу, Мала, да се изједначимо висински, а последњих година смо једна за другу биле Баба. То ћу други пут да вам пишем, сад стварно не могу више, и ово је много за Јонину тугу.
Извините...
Жена
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
