У Србији, у 19. веку, није било много школованих жена. У патријархалном друштву тог времена, женама није било лако да се докажу. Чак и оне малобројне које су стекле висока звања, тешко су се пробијале у свету који је био створен за мушкарце.
Прва жена у влади
Јелисавета је рођена 1878. у Београду, као једно од 13 деце, у угледној цинцарској породици трговца. Када је завршила средњу школу одлучила је да настави школовање и да га финансира га новцем од мираза. Била је прва генерација студената архитектуре на Техничком факултету у Београду. Дипломирала је 1900. у групи са још четири младића.
Један од њених првих пројеката било је зелено барокно степениште прекопута француске амбасаде на Малом Калемегдану. Велику славу стекла је 1903. када је добила трећу награду на конкурсу за пројекат гробне цркве Карађорђевића на Опленцу. Иако није победила, то ју је катапултирало у свет наше архитектуре и варошки живот. Наставила је да пројектује до 1914, махом у Београду.
Отмена, талентована и храбра
Јелисавета Начић била је прва жена запослена у државној управи Србије, у Министарству грађевина и Београдској општини. Конкурс за цркву Карађорђевића на Опленцу, где, међу девет најпознатијих архитеката, са само 23 године, добија трећу награду, лансира је међу младе звезде београдске архитектуре. Као урбаниста уређује Калемегдан, Теразије и сарађује са Иваном Мештровићем.
Међу значајнијим објектима су кућа Божидара Крстића (1904) на углу Шафарикове и Ђуре Даничића, кућа Марка Марковића (1904) на углу Јованове и Капетан-Мишине, ОШ „Краљ Петар И“ код Саборне цркве (1906), кућа Зорке Арсенијевић (1907) у Ломиној 46, колективни раднички станови крај Бајлонијеве пијаце (први део изграђен 1910/11, други 1924) између Венизелосове, Комнен Барјактара, Сењанина Иве и Херцег Стјепана, Болница за туберкулозне на Врачару (1912), уништена у бомбардовању у Првом светском рату, пројектовала је Цркву Александра Невског у Београду (1912), Цркву Архангела Михаила у Штимљу на Косову посвећену косовским јунацима (1912-13)...
Прочитајте још
Као познату патриоткињу, по окупацији Србије, Аустријанци су је прогнали у логор Нежидер, јер је, на Теразијама које је уређивала, подигла славолук на коме је писало: "Нису сви Срби ослобођени", у част српских ратника који су се враћали из балканских ратова. У логору се заљубљује, венчава и рађа девојчицу Луцију са албанским професором Луком Лукајем, кога су логораши описивали као Албанца који је волео Србе. Лукај је писац првог албанско-српскохрватског речника, објављеног у Београду 1935. године.
По изласку из логора, живе две године у Београду, а затим у Скадру, због болести Луције и политичког ангажмана Луке Лукаја. Лукај је био министар у влади Есад-паше, који је помогао Србима да пређу преко Албаније у време Првог светског рата.
Забрањена љубав
Ни страшни услови логорског живота нису поколебали стамену Јелисавету - наводи историчар Дејан Ристић. - У том гротлу страдања и смрти пронашла је животну љубав, просрпски оријентисаног интелектуалца из угледне албанске породице. Али уместо љубави и подршке, млади брачни пар, који је преживео страхоте заточеништва, наишао је на неодобравање брака Српкиње и Албанца. Јелисавету је мајка одбацила, а слично неодобравање пратило их је и у Скадру, месту порекла Лукајеве породице.
Јелисавета Начић живела је у три града: Београду, Скадру и Дубровнику, где је умрла 1955. године. У Дубровник се селе 1923. године, где остају до краја живота.
Јелисавета се више није бавила архитектуром, па умире сиромашна и заборављена.
Из протеста што јој ФНРЈ није дала пензију, ћерка Луција сахрањује је на непознатој адреси и зариче се да никада никоме неће открити где је мајчин гроб.
БОНУС ВИДЕО:
