Мачка је наводно, преживела потонуће не само једног већ три брода током рата: немачког војног брода "Бизмарк", британског разарача "Козак" и британског носача авиона "Арк Ројал". Уколико су ове гласине тачне ово би је учинило једним од најсрећнијих кућних љубимаца у сукобу. Иако је истина да нема доказа о томе како су ове приче повезане и да је била у питању иста животиња.
Имати мачку на броду није била никаква реткост. Морнари су волели ове четвороножне крзнене љубимце јер су били велике мазе, али и због њихове ненадмашне вештине у борби против глодара.
Ипак, Сем је био другачији.
Први помени о мачки Сему као члану посаде се јављају на Бизмарку, једном од најнапреднијих бојних бродова Трећег рајха који је потопљен неколико дана након прве битке. Британци су послали појачање и после вишедневне потере потопили су немачки брод 27. маја 1941. године.
Трагајући за преживелима, посада британског брода Козак, угледала је мачку како плута на остацима, спасила је и усвојила као кућног љубимца. Не зна се како му је било првобитно име, али Британци су решили да га "крсте" са Оскар. Мачак је остао на броду неко време, или боље речено док га 24. октобра исте године није потопило торпедо немачке подморнице, пише Национална географија.
„ХМС Козак” погодио је торпедо 24. октобра, а брод је потонуо три дана касније. Иако је 159 људи погинуло, Сем, односно Оскар је преживео.
Тада је добио званични надимак – Непотопиви Сем и пребачен је на носач авиона „ХМС Арк Ројал”. Иронично, управо је овај носач играо кључну улогу у уништавању Семовог првог плутајућег дома „Бизмарка”.
Али, ово није био крај његових недаћа… Само дан пошто се мачак укрцао и „Арк Ројал” је потопљен. И - Сем је опет преживео. Када су га пронашли, описан је као „бесан, али потпуно неповређен”.
Ипак, ово је било превише за и иначе сујеверне морнаре. Британци су решили да Сема „пензионишу” или бар, једном за свагда склоне са мора. Прво је живео у канцеларији гувернера Гибралтара, а онда је послат назад у Велику Британију где је пронашао дом у кући једног морнара у Белфасту, преноси Политика.
Сем је живео још пуних 14 година. Умро је 1955. године. Било да је реч само о „морнарској причи” или се све збило баш како је описано, портрет „Оскар, мачак са Бизмарка” и данас стоји у Националном поморском музеју у Гриничу.
Да ли је у питању била једна или више мачака?
Спасавање преживелих у тренутку потонућа Бизмарка било је брзо и ограничених капацитета: британски бродови су журили да напусте то подручје из страха од немачких подморница. Они том приликом нису спасили чак ни све преживеле морнаре, тако да је тешко поверовати да су "потрошили" још мало времена како би спасили мачку.
Касније приче о спасавању мачке појавиле су се на основу онога што су неки морнари испричали о ономе што су чули од других колега, а збуњујућа је и чињеница што се шаре са црно-беле мачке не поклапају на свим фотографијама, пише Национална географија.
У недостатку конкретних доказа, прича о "Непотопивом Сему" је вероватно легенда попут многих других морнарских прича - настала да би једни другима дали наду у неизвесном и опасном времену.