- Ти, међутим, растеш, уз зорњачу јасну, са Авалом плавом, у даљини, као брег“, пише о Београду 1956. године на плажи Куден, у близини Лондона, Милош Црњански. Након десет година изгнанства, један од највећих српских писаца XX века пише добро познату поему Ламент над Београдом, тугујући за градом у коме се није родио, већ је ту провео само мањи део живота.
Црњански се деценију касније враћа у Београд, где ће се сместити у истом оном хотелу у ком је раније живео Иво Андрић, а потом до смрти 1977. године живети у стану у Милешевској улици, на другом спрату, изнад кафане Влтава. Црњански ће као сви његови становници у граду на ушћу Дунава бити дошљак.
Ако је судити по за историју Срба кључном писаном извору, делу „О управљању царством“ византијског цара Константина Порфирогенита, Срби су налик на Црњанског прешли Дунав и видели Београд на кратко, а потом се, почетком ВИИ века, населили далеко на југу. Но, као да га нису могли заборавити – Порфорогенит приповеда како су замолили цара Ираклија да им допусти да се врате, а потом се сместили код античког Сингидунума на Дунаву.
Већина модерних историја града, попут Историје Београда у издању Балканолошког института САНУ, наводе да се град већ у ИX веку у документима јавља под словенским именом Бели град. Мада ће га Ромеји, односно Византија називати другачије још дуго, то значи да ово име носи од тренутка кад су га населили Словени.
Ако само разгледате мапу Балкана, видећете како су јужнословенски називи градова иначе страшни – поспрдни, суморни, мрачни. Београду су, међутим, Словени дали прекрасно име, очигледно очарани белим келтским и римским утврђењем на стени изнад две реке.
„Најружнији град на најлепшем месту на свету“, описује га француски архитекта Ле Корбизје. Антички град који има такву судбину да је најстарија зграда у њему млађа од 300 година. Његов чудесни положај мами путописце и трговце, али и освајаче.
Историја Београда је историја хиљаду опсада. Зато је и постао град који непрекидно мења лик, али преживљава све могуће ствари. „Истрган, просут, управо као да никад не постоји, него вечно настаје, дограђује се и опоравља“, пише Иво Андрић.
БОНУС ВИДЕО
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
