ЧОВЕК о којем се причају многе легенде, јунак балканских и ослободилачких ратова, четнички војвода, члан Црне руке и завереник против круне или просто речено - Воја Танкосић. Шта је истина, а шта се није десило - граница је ту непрепознатљива. Уосталом, све и да се "шамарање Черчила" није одиграло, него је плод нечије маште, то не значи да у тој причи нема истине - јер она показује како су људи доживљавали Танкосића и какве су приче о њему кружиле.

Овако је све почело, за време Бурског рата у Јужној Африци (1899-1902) београдска штампа редовно је доносила извештаје са терена, а Срби су још увек памтећи турске злочине “навијала” за Буре!

Један од британских дописника из Бурског рата био је тадашњи млади новинар Винстон Черчил, касније премијер Велике Британије, а у једном свом чланку, због тих симпатија Срба према Бурима осуо је “дрвље и камење по њима”.

Према историјским подацима баш тај чланак је на сав глас, веома бесан у једној тада познатој београдској кафани прочитао млади потпоручник Војислав Танкосић, и том приликом се заклео да ће се осветити дотичном новинару: “Стока једна! Ако се тог Винстона икада дочепам, све ћу клевете да му наплатим!“

Фото: Википедија

 

Како се наводи према историјским предањима Винстон Черчил се годину дана после завршетка Бурског рата Орјент експресом, од Цариграда преко Београда, враћао у Енглеску. Воз је, наводно, у београдској железничкој станици боравио неколико сати, па је Черчил одлучио да се прошета градом и мало освежи.

Вест да је новинар који је “пљувао по Србима” у Београду и да се налази у једној од кафана садашње Кнез Михаилове улице дошла је до Воје Танкосића, који се одмах упутио ка кафани “Грчка Краљица”.

Војвода Танкосић пронашао је Винстона Черчила у поменутој кафани где га је псовао и шамарао, као и да му је запретио да ће му “уколико још једном било шта тако напише о Србима одговарати главом”. Тадашњег новинара, каснијег премијера Велике Британије од љутог српског војводе спасила је полиција и отпратила га до железничке станице и сместила у воз!

БОНУС ВИДЕО: