Неки би рекли да је Мика Антић био један од наших најбољих песника, док га други више цене, рецимо, као филмског редитеља, међутим, својатали су га и најпознатији београдски боеми.
Али, господин из чијег пера су изашле најлепше риме остао је упамћен, пре свега, као врсни уметник којег је красио несвакидашњи таленат.
Отишао је са овога света пре 37 година, али и данас живе његови стихови, песме и анегдоте, па се чини да је и Мика ту.
Мирослав је умро у башти своје куће у Улици Михаила Бабинке у Новом Саду, баш на дан кад је примио Авнојевску награду. У том тренутку већ је био оболео од рака вилице и хирурзи су му одстранили део језика.
Прочитајте још
Чињеницу да више не може да говори песник је тешко поднео. Много је пио и, скоро фанатично, сликао. Тада је настао циклус предивних слика сунцокрета "боје сунца" коју је Мика добио мешајући окер са златним прахом.
И тако је Мика Антић умро са златом на рукама! Покушали су да му га скину са шака, али нису успели.
Мика је лежао на одру док су му шаке светлуцале као у библијској причи. На онај свет песник је отишао златних руку. Симблика коју је великан дефинитивно и заслужио.
Захваљујући свом невероватном лику и делу остао је бесмртан, попут његових песама.
(Стил)