Споменко Гостић рођен је у Маглају 15. августа 1978. године. Није имао прилику да ужива у безбрижном детињству. Отац Стојан и мајка Миленка се разводе када је Споменко имао девет година. Он са мајком одлази у село Горњи Улишњак на Озрену, где ће живети са баком Видом Митровић. Имао је полубрата Драгана, који је био Миленкин син из првог брака.
У селу где је живео није било школе. Споменко је сваки дан са друговима пешачио осам километара до основне школе у Маглају. Они који су га познавали кажу да је био вредан, увек спреман да помогне. Почетком 1992. године Споменку умире мајка. На јесен, са почетком ратних сукоба, у гранатирању села где је живео, гине Споменкова бака Вида.
Полубрат Драган одлази у отаџбински рат. Истим стопама креће у Споменко којег одбијају да приме у војску јер је имао само 14. године. Његови другови са 16 година су примњени. Споменко је тако остао без другова за игру.
Али, како је рат одмицао појавио се проблем снабдевања јединица на излованим и тешко приступачним деловима фронта. Споменко Гостић је управо то искористио и направио запрегу. На селу је заволео коње и са другом, Славишом Петровићем достављао је храну и муницију до фронта. По потреби, превозио је назад рањене.
То што није учествовао у борбама на првој линији не значи да је Споменко био заштићен. Рањен је док је превозио храну за војску. Велике кише су направиле баре дуж колског пута и он и његов саборац Славиша Петровић скренули су са уобичајене путање. Један точак запрежних кола је активирао противпешадијску мину. Гелери су лакше ранили Славишу док је је Споменка окзнуо део мине.
Прочитајте још
Он је после тога распоређен у команду. Да буде курир. Тада је већ постао познат. Након рањавања га је фотографисао Томислав Петернек. То је први траг малог хероја. Убрзо на Озрен стиже и екипа Телевизије Нови Сад а новинар Петко Копривица у октобру 1992. године прави разговор са Споменком. Након тога из целог света стижу позиви да Споменко настави школовање и живот у миру, далеко од рата. Споменко је све позиве одбио. Његово место било је уз његове ратне другове.
Фото: Јутјуб принтскрин/Ujka Kosta
Двадесетог мартовског дана 1993. године, журећи кући да из пећи извади хлеб који је пекао да нахрани своје пријатеље војнике, гине на Озрену од гранате испаљене са муслиманске стране заједно са још пет српских војника.
У рату је изгубио све: породицу, дом, детињство и, на крају, живот.
Саборци га памте као невероватно храброг и вредног дечака, а остаће забележено да је одбио понуду једне српске породице из Француске да га усвоји и одведе да живи са њима.
Споменко је, захваљујући се, том приликом рекао: “Нећу да будем дезертер и да остављам свој народ кад је најгоре. Бићу овде до краја, док не дочекамо мир и слободу, а онда… видећемо.”
Споменко је посмртно одликован Медаљом заслуга за народ.
Претрагом на Гуглу уз име Споменка Гостића појављује се податак да је он босанскохерцеговачки војник. Истина је да је он рођен, живео и живот завршио у Босни и Херцеговини али та одредница је некако накарадна. Јер, Споменко је био војник Војске Републике Српске. И то не било какав војник. Он је био најмлађи војник и најмлађи одликовани борац Војске Републике Српске.
Према појединим наводима у медијима, Споменко је имао оца, али то није ни знао. Он га се одрекао када је имао 4 године, а данас прима пензију на име погинулог сина, преноси Телеграф.
Овако је Споменко говорио у једном интервјуу:
- Имамо многе случајеве где је било тешко, али се све опет некако издржи. Имао сам случајеве да се нагазио на мину, наишао сам и одбила је први точак. Ово ми је друга рана, мене је бацила детонација и ту ме је гелер окрзнуо, али опет се све савлада.
- Тукли су ме мецима, али и то сам издржао. Кажем да ми овде добро и фино, сарађујем са војском, храним се са војском, спавам... Немам оца немам мајке, остао сам само са бабом, али је она погинула баш код ове куће ту - рекао је он својевремено у једном интервјуу.
- Мој задатак је да извозим рањенике, превозим муницију и храну, а сад пошто имамо мањак курира морао сам да пређем да будем курир, па је један старији преузео кочије. Али те кочије ће ми се једног дана вратити - рекао је овај дечак.
По начину на који је причао видело се да се труди да буде храбар, колико је то могуће када бесне ратни сукоби.
- Не плашим се. Некад имам мало страх, али савлада се и то. Увек имам оружје. Нон стоп нападају, али неће дуго - рекао је он.
За људе који нису отишли на ратиште већ време проводе по кафићима, Споменко је рекао да су све то кукавице.
- То су издајице свог народа. Ја сам се добровољно јавио да помогнем свом народу да се ослободимо од непријатеља - причао је он.
После рата је желео да наставио да ради са својим кочијама и да помаже другим људима.
(Стил Курир)
БОНУС ВИДЕО:
