Излазим из кола. У ваздуху могу да намиришем агонију прошлости овог места. Чујем грактање врана, кад подигнем главу приметим њихова гнезда међу гранама дрвећа.
На овом тлу у периоду од 1941. до 1945. године налазио се један од најсуровијих логора у историји света - Јасеновац. Овде су спровођени монструозни зулуми, ово је место где су на свирепе начине убијани понајвише Срби, међу којима је било и недужних дечјих душа.
Дајте једном детету попут њих папир и оловку. Реците му да нацрта нешто чега се највише плаши. Видећете како се слика полако претвара у чудовиште с оштрим чељустима, створење из прича да застраши децу како би се научила исправном понашању. И онда их доведете на овакво место и следеће што ће желети да нацртају јесте чувар логора у зеленој униформи који му се обраћа на готово истом језику, који их у најбољем случају шиба палицом. Нацртаће вам свог исто тако недужног вршњака коме је мозак скоро испран овим зверским идејама. Питајте одраслог човека чега се највише плаши. Оно што ће вам само храбрији рећи, што је толико сурово искрен одговор, јесте: себе. Ниједно биће није спремно да науди човеку колико други човек.
Шетам по музеју у којем је на зидовима описана најблажа верзија овог пакла на Земљи, али чак је и то довољно да осетите како вам тежина леже на груди.
„Погледај горе”, каже ми тата. Чујем даљину у његовом гласу, помишљам шта ли ћу угледати кад подигнем поглед. Видим провидне таблице с именима жртава логора. Андрија Воркапић, Ђуро, Милан, Никола, Славко... Кнедла ми застаје у грлу, од тог момента до овог сада и даље је ту.
Прочитајте још
Фото: П. Митић
При изласку из музеја застајем да видим књигу имена настрадалих. Проналазим своје презиме, међу њима је једна жена по имену Анка, сазнајем да је Славко у моменту своје смрти имао тек 18 година.
Осетим гађење према себи што три месеца унапред планирам свој 18. рођендан. Прелиставам књигу, осећам како је себично од мене да само пређем преко нечијег, мени непознатог, имена. Али књига је толико обимна да би ми требало најмање неколико недеља да свакоме одам почаст тиме што ћу их барем приметити као људе од крви и меса, онако како их Усташка партија није видела. Пошто немам довољно времена и тата је већ изашао из музеја, затварам књигу са сазнањем да барем нисам прочитала презимена мени блиских породица, али и с тиме да овај број од 46.685 Срба, од којих су 12.668 деца, треба помножити са пет, шест, осам... и нека сам ја бесна и разјарена кроз читаву причу, знамо да је ово један умањен, лажни податак.
И тако излазим, шетам са татом, свако у својим мислима, ка споменику Цвет.
Фото: И. Маринковић
Нешто што је моја уметничка страна приметила јесте да како се приближавате споменику, све више расту беле раде. Трудим се да ниједан цвет не нагазим, говорим себи како је мајка природа чудо и да за сваку пострадалу душу, за сваку рупу од метка у даскама моста који прелазим, рађа по један цвет, и верујте ми да се околина споменика бели од белих рада. Од сваке те рупе коју сам угледала док сам шетала погнуте главе осетила сам вртоглавицу. Неко ко тежи природним наукама покушаће да ми објасни зашто се то дешава при гледању у њих, али истина је да се мени врти од овог места. Мени се манта због моје немогућности да схватим како људско биће може да постане толики монструм, због тога што сам прочитала како на плану логора пише „главна пећ за печење цигли и заточеника”, манта ми се због звука лупања у возу, који је створило дување ветра, у њему чујем беспомоћне крике, видим безнадежно ударање о зидове воза, страх у очима тих људи, осећам како се пргава нарав Воркапића, коју и данас имамо, претвара у безнађе, чујем неуслишене молитве које односи ветар и питам се „Боже, има ли те? Боже, због чега си ово допустио и зашто си ове људе тако напустио?”
Имам једну молбу за све вас који планирате посету Јасеновцу: молим вас, не газите ми оне беле раде, молим вас, допустите да се из те каљуге људске свирепости напокон издигне нешто безгрешно и чисто попут дечје душе кад од пољског цвећа прави беле венчиће.
Фото: Профимедиа
Доротеа Воркапић,
(Курир/Политика)
БОНУС ВИДЕО:
