Лаза Лазаревић, познати српски писац и лекар, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности и медицини. Његов животни пут и књижевни рад представљају занимљиву причу о таленту, преданости и личној трагедији.
ФОТО: Википедија
Због квалитета свог писања превођен је на двадесет језика. И сам је преводио стране писце на српски језик. Успех је постигао и као лекар, имао је развијену приватну праксу.
Био је угледни члан друштва. Водио је раскошан живот. Живио је у прекрасној вили. Лечио краља.
Међутим, углед и славан живот никад га нису променили. Цели живот остао је одмерен, пажљив и уравнотежен. Тако је бесплатно прегледао београдске ученике и још неке скупине друштва. Коме је било потребно, делио је лекове, одећу и слично.
Лечио душевне болеснике
Прочитајте још
- Болесници с менталним поремећајима примани су на лечење по налогу суда, што је неретко била пракса и у напреднијим землјама Европе и Запада. У архиви и документацији болнице "Др Лаза К. Лазаревић" у периоду од 1880. до 1887. године чува се 156 историја болести у које су унете „лекарске сведоџбе“, а 50 је својом руком писао и потписао др Лаза К. Лазаревић. Он је у наведеном периоду опсервирао готово трећину хоспитализованих душевних болесника ондашње целе Србије.
ФОТО: Википедија
Језива смрт
О томе како је изгледала његова смрт данас знамо из писма његовог шурака свом брату Николи Христићу. Делове овог писма који се односе на последње часове Лазе Лазаревића преносимо у целости:
- Тебе ће сигурно интересовати како је наш сиромах Лаза издануо, па сам у стању да ти то испричам, јер сам му ја и запалио свећу и видио последњи издах његове душе и последњи израз његовог лица.
Сама болест напредовала је јако, дисао је тако тешко и са таквим напоном да је туга било гледати. Од муке је јаукао. Већином је био у неком полусну; све је нешто рукама пипао и говорио неке безвезне речи. Међутим, разбирао се врло често и, уопште, може се рећи да је био присебан готово до последњег момента.
- 29. изјутра било му је као обично, чак је можда био и мало ведрији. Око 5 1/2 сах. одем поново к њему и учини ми се да дише некако друкчијим начином но обично. У соби је била Пола, којој је мало пре тога казао: Путоваћемо у 8 1/2 сати.
Изјутра истога дана бејаше подигао обе руке увис. Пола му их спусти, а он јој пребаци што пообаљива децу. На питање коју децу, одговори: Кузмана и Владана. Помињао је ових дана и своју мајку, позивајући је да га чека, сад ће и он са њоме. Ово је говорио у бунилу. Али да л' је то баш бунило? Да л' немају право заштитници метафизике кад тврде да се душе умрлих састају? Ја верујем у бесмртије душе, јер иначе каква је разлика између човека који не верује и између животиње? Ја верујем да је Лазина душа доиста била у друштву са мајком му, Владаном и Кузманом и да су његова уста изговарала оно што му је душа осећала. Ја верујем да је Лаза био мртав већ у оно доба кад смо ми мислили да се са душом бори. Душа му је била слободна, али је тело јоште живило, онако исто као што се нека ствар јоште котрља иако је нико више не гура. То ми зовемо инерцијом, па и овде је инерција. Кад душа уђе у тело, она му да инерцију за живот; кад изађе, она више не функционише у телу, али остаје још неко време њена инерција.
Доктори веле да човек живи још неко време и онда кад га ми сматрамо за мртвог, али ја у то не верујем. Зашто он у последњим тренуцима да помиње мртве кад је пре тога у бунилу помињао само живе?
Ја сам остао код њега до 6 1/2 сах.; уто дође и Нана. После овога одем на 1/2 сахата кући са намером да останем целу ноћ, иако сам у дубини душе осећао да ћу остати не код болесника но код мртваца. Кад сам дошао после пола сахата, видио сам да му је још горе. Више се нисам ни одмицао од његове постеље и изишао сам у другу собу, само да објавим да Лазе више нема.
Око 8 сах. доведоше децу да га пољубе у руку. Није имао моћи да им каже, али бих по очима рекао да их је познао. После тога остасмо у соби. Нана рече да му припалим свећу, што и учиних, наместив је чело главе. Поче и хропац. Нисам никад видио да човек умире, али сам осетио да је то он. Некако чудновато осећање пуно тајанствености.
Осећам сам и страх и жалост; срце ми је јако куцало, језа ме свег обузела, нешто ме је вукло да побегнем из собе безобзирце, а нешто ме је, опет, приковало на месту љубопитство да видим последњи процес божје воље над човеком и жеља да до последњег момента видим у животу човека кога сам тако јако волио, преовладала је. У соби се сем његовог испрекиданог хропцем тешког дисања није чуло више ништа. Одједном се чу јак удар о земљу. То би Пола која као свећа паде на патос. Лаза погледа разрогаченим очима и изгледа да га је тај удар мало освестио и продужио му муке за 1/4 сах.
Извукосмо Полу напоље и опет остасмо сами. Лаза је превртао очима, на лицу му се указаше јаки болови, он погледа јошт једном, сигурно разумеде у чему је ствар, насмеје се и умре. Заустависмо сказаљку на сахату — било је 8 3/4 сах. увече.
Дуго ломим главу што му је значио тај осмејак; да л' је то била вулгарна конвулсија бола, или се у томе осмејку изражавала радост што га остављају муке или радост човека што прелази у бољи свет, или презрење лекара, који као да хоће рећи: шта се ви ту заносите: данас ја, сутра ћете ви! А насмејао се тако како је он обично радио кад неко нешто рекне што је и смешно и глупо.
Као лекар, показао се до последњег тренутка: преварио се само за 1/4 сах. Рекао је да ће путовати у 8 1/2 а отпутовао је у 8 3/4. Камо лепе среће да се сасвим преварио. И кад на железницу одоцни, човек може поправити погрешку другим влаком па се и опет вратити с пута, али овај пут нема повратка!
Осмејак на његовом лицу сигурно је хтео рећи: умирем спокојно; нисам никоме ништа дужан, а задужио сам све; нисам никога вређао, а увреде нисам враћао; радио сам да зарадим, али нисам глобио никога; сам сиромах, помагао сам сиротињи; рођен са незнатним именом, створио сам име којим ће се моје потомство и земљаци дичити.
- Напослетку, шта може човек више и очекивати!
