ЈЕДИНИ ПОБЕГАО С Г. ОТОКА: Оптужбе да је хтео да убије ТИТА

Мато Гелић из села Јањац крај Зенице у младости је био оптужен да је хтео да убије Јосипа Броза Тита, па је због тога завршио у озлоглашеном логору на Голом отоку. Није био чак ни пунолетан када се нашао иза решетака, али и тако млад показао је велику неустрашивост. Био је решен да се дочепа слободе, пркосио је без страха, а његова прича показује да срећа заиста прати храбре.

Гелић је на почетку своје исповести истакао да је инат био његово главно оружје у борби за слободу.

- Не би ти ја, јаране, никад побего да није било каприца. Ината! Глава луда, а ја млад и јак ко бик. Изашо био нов закон да се може и са робије на годишњи, по десет-петнест дана. Писао ја тати да ми пошаље одело и паре за пут. Он продо краву. Стиже пакет и ја питам оног Ненада, командире, могу ли ја сад да идем? Каже, не може. Што не може? Ниси, каже, добар. Како нисам, по пет норми сам гонио у радионици, ударнички радио, суботом по пет кутија цигара награде добијао! Чим стигнеш у затвор, ставе те у групу "б". Ако се не поправиш, падаш у групу "ц", ако си бољи, прелазиш у "а". Онда ти следује и годишњи. Ја вазда осто "б" - објашњавао је.

Командир био ђубре

Командир му је рекао да ће ићи кући тек следеће године.

Фото: Д. Миловановић

- Реко, ја имам да одлежим таман толико, па ћу кући свакако. Каже, џаба ти је. Реко, је л’ тако? Каже, јес! Реко, ја ћу ти онда побећи. Каже, твоје је да бежиш, а наше да те хватамо. Управник је био Раде Радовић, Црногорац, већином су и били Црногорци. Људина човек! А тај командир Ненад – ђубре. Мени тата краву продао, кашике млека у кући нема, јаране, ја ћу кући, па куд пукло. У Зеници је Тито требало да буде убијен. Јес, како није, 1958. требала је да се изведе диверзија на оном газиметру великом, где се танкује високопећни гас. И за железару и за читав град. Да је то грунуло, не би до Сарајва жива тица остала. Заробили су одмах Славка Милетића и целу групу. Ја сам се с њима мало дружио у хрватском дому, Краљ Томислав се звао, као хрватска младеж, али нисам ништа урадио. Џаба, осуде мене на три и по године. Још пунолетан нисам био, мало мање од 18 имао. Прво сам био у Фочи три и по месеца, па назад у Зеницу, у 'Стаклару', још 21 дан. То је затвор у затвору, ту шаљу најгоре - говорио је он својевремено за Слободну Далмацију.

И једног дана покупише њих 70 из Зенице па за Ријеку и Голи оток.

- Славко је одробијо у Зеници, ко зна колке године. Касније је возо ФАП-а. Кажу да је Тито за њег говорио, такви нама требају, такав сам и ја био оних година, револуционер… Имо сам ја, јаране, и среће у свему. Посете су биле, тридести јул 1960. Ја слаго стражару. Где ћеш? Реко, посета ми дошла. Каже, није на списку. Реко, јес, сад ми јавише одоздо да ипак дођоше. Ајде, каже, а ја право у пристаниште. Скупило се оног света, 3.600 је нас било на острву, неком дошо овај, неком онај. Из читаве Југославије. И бродова је било колко хоћеш: војни, теретни, цивилни. Ту је и управников чамац, онај глисер велки, недавно код нас у радионици био на оправци. Ми га лакирали. Свезан за онај пањ камени, а конопац ко рука дебео. Ја се наслоним, ко нешо пушим цигару, па перорез из џепа извадим и кад се онај штрик затегне, ја засечем. Једном, засеци други пут... Бравари, болан, све направе, мајстори су то, шта је њима један перорез - прича он.

Бежао 12 дана

У једном тренутку пуче онај конопац и талас однесе чамац.

Фото: Д. Миловановић

- Куку мени, пропаде ми шанса, ал га опет врати онај други талас и ја ускочим на главу! Притиснем тастер, гурнем ону ручку, а знао сам то са оправке, кад се пропе онај чамац, јаране, мене баци доле, умало у несвест нисам пао. Кажу да су и пуцали за мном, само што ја то нисам чуо. Ја брзо преко оног канала, па чамцу искључим гориво задњи сто, двесто метара, да у обалу не ударим. А онда пливај узбрдо, има она магистрала, па преко ње. Горе, у Велебит! Видим ја одозго, већ је милиција стигла из Јабланца. Блокирали комбијем магистралу, угледали глисер и мисле, добро је, ено њега у чамцу... Јебига, више сам ја и позаборављо како су се звале све оне планине и села, ал нећу никад заборавити да сам бежо кући 12 дана и 12 ноћи. Ако је брдо, ја га прегазим, ако је река, ја је препливам. Изашо горе на Алан, па ћу у село, Пазариште се зове. Најгоре је што си жедан, летње је време, упекло, па сам у планини по рупама јео и оног старог снега. Налетим на тројицу сељака. Вучјак с њима, оволики. Реко, људи, ја сам побего с Голог отока, тако је и тако. Ако ме ухвате - убиће ме. Није, сељак милицију ни тада волео и дају ти они мени лука и сланине, па ја сав сретан терам кроз ноћ. Помогла ми је и једна баба, мени се чини Српкиња да је била. Нисам ни њој слаго за затвор, а два су јој сина у милицији. Преспаво сам у оном кошу за кукуруз. Ујутру ми је пут показала. Богами, ми у село - крај корита чека патрола. Порпича она с њима, добро јутро, како сте ви, ево, мало у служби, ко да се знају. Каже, ово ми је сестрин мали, дошо тетки да помогне, жетва је и тако. Ај, здраво за здраво и са срећом - присећао се Гелић.

Госпић блокиран, Кореница исто.

- Ја кроз гору, ноге ми поцрнеле, сва се она крв слила под колена, и пређем ја у Босну. Моро сам да се и тамо скривам било у шталу, било у жбун, било у сено. Има и анегдота: у неком сам селу у јаслама преноћим ја с две краве. Баба поранила следећег да их помузе, па их гура ближе јаслама, а краве се одмичу, растегле оне вратове и све мучу. Ја се ућутао, не дишем. Реко сам себи, јаране, сад ће те угледати. Ал она некако ону марву примири, помузе и изађе из штале. Ма напатио сам док се Зенице нисам докопао. Осам сати, јутро. Ја кући у Јањац, кад оно једни плачу, други се смеју. Знају већ и сами шта је. Поставим ја ове своје јаране пред село, дајем им мезе и пића, нек стражаре. Стари начео буре ракије, то се све запило у неко доба. Таман ће сутон, кад јављају јарани – Мато, ето милиције. Питају старог, где ти је Матан? Тата и ја се исто зовемо. Каже стари, отишао је он у СУП у Зеницу - прича он.

Са пријатељем заједно на бицикл па низбрдо.

Фото: И. Маринковић

- Он за воланом. У Чајдрашу онај Милош, командир милиције био. Виче он Первану, опет двојица зајашила бицикл, богами ћу ти следећи пут казну писати. Није се тада смело по двоје, само један. Каже Перван, пусти, болан, овог ми јарана зуб заболе, хитно га зубару водим. Хај, пусти он нас, смркава се. Дошли ми у град и право у кафану. Добро смо ми тога попили и мени дође време да идем у СУП. Добро вече, ја сам с Голог отока побего и дошо да се јавим, да ме назад возите. Блено онај дежурни с портирнице, каже, да ти, друже, ниси пјан? Или си луд?! Реко, пијан јесам подобро, а ти мени само овде потпиши да сам се ја теби јавио, па ја одо даље ако ти мени не верујеш. Уто дођоше и они други. Ми те, кажу, по целој Југославији тражимо, а ти сам дошо у Зеницу, у милицију, па где то има.

Дадоше ми једног да ме спроведе, Бранко један. Ставио ми лисице па опет на воз. Ал' сад није био онај сточни, већ обични вагон. Опет ми за Ријеку, па за Голи оток - прича он.

Најпре добре батине, па изолација

- Више сам био у изолацији него у цркви. Седамдесет удараца палицом ми прописали, а седамдесет и два дали! Реко, требало је седамдесет бити. Каже овај један, добро, кад тако сабираш, сад ћемо поништимо грешку, па ће палица да ради поново. Јаране драги, веруј да су ми леђа и гузица били црњи од ових панталона на мени. Дошао ред и код управника. Увели ме, овако седи он за столом, овако стојим ја, а Раде ти је људина био. Каже, добро, шта је било, што си ми чамац мазно? Реко ја њему - тако и тако. И за годишњи, и за тату, и за краву, и пропаде ми одело, пропаде ми дванес хиљада пара! И за групу "бе" сам му реко, за норме у радионици, за оно ђубре Ненада што ме кући не пусти, а и за каприц. Друже, управниче, ви мене две године васпитавате и нисам се бунио. Ал да ми тата џаба краву прода и кућа му гладна остаје ради мене, а нико ме неће ни видети још годину и по дана, ја то нисам мого да дозволим. Ја сам моро кући. А има и доказ доказ да нисам бежо из другог разлога – сам сам се пријавио у СУП-у у Зеници да ме врате на Голи оток. Једино сам му прећутао да сам ја све то смислио јер сам знао да ми оде глава ако ме они сами ухвате. Мислим, милиција. Гледа он мене, па позове оне стражаре и овако им каже: Слушај вамо, немој да ја чујем да је Мату ико више дирно! Јел то јасно?! Тако ти је и било - причао је он и додао:

Фото: Д. Миловановић

- А шта су свега људи пропатили на Голом отоку, да Бог сачува. Убијо их каменолом, изолација, пребијали их стражари, има и гробље, ал није било гроба, мислим, ознака и то. Баце те у какву рупу, затрпају с пар каменица и ето те ту. Оних убица је било, па ибеоваца, наших, криминалаца, ових из других република... И што год ико слаже против тебе, да си нешто урадио, милиција му одма верује. Једва и дочека. За казну си моро да носиш онај камен велики и ако посрнеш свако те мора пљунути или ударати, па тако син тату, тата сина, друг друга. Ал се човек навикне на све, верујеш ли да сам ја плако кад сам се растајо од јарана и полазио кући. Кад сам био једном код Тита у оној Кући цвећа ја сам му реко: Шта ти је живот, јаране, ево мене жива к’ теби, а ти лежиш.

Иначе, Мате је преминуо крајем прошле године у својој Зеници, јавили су босанскохерцеговачки медији.

Затвор Голи оток је био затвор који се налазио на острвима Голи оток (мушки затвор) и Свети Гргур (женски затвор) у Јадранском мору. Постојао је од 1949. до 1988. године. У току политичког сукоба између руководства ФНРЈ и СССР, од 1949. до 1956. године, затвор је био у надлежности федерације и служио је као политички затвор намењен присталицама Информбироа и Совјетског Савеза. Касније је, прешао у надлежност СР Хрватске и коришћен је као обичан затвор намењен тежим криминалцима. Затворен је 1988, а од 1989. године је потпуно напуштен и и данас је делом у рушевинама.

Фото: Д. Миловановић

Службени назив затвора у периоду од 1949. до 1951. био је Радилиште административно кажњених мушкараца/жена друштвено корисним радом, а од 1951. до 1956. године Раднички прихватни логор за политичке затворенике.

Голи оток данас посећују туристи, рибари и пастири с острва Раб који ту преко лета довезу овце на испашу.

(Слободна Далмација, Мондо)

БОНУС ВИДЕО: