Живот у четири зида песникиње Емили Дикинсон

Емили Дикинсон, песникиња која је живела у 19. веку, једна је од најзначајнијих и најутицајнијих фигура америчке књижевности. Експериментисала је са формом и стилом, те су њени стихови обично били кратки, али пуни емотивног набоја и дубоких мисли. Поносно је носила титулу најоригиналнијег аутора, али њен приватни живот је остављао без текст.

Фото: Википедија

Одрастање у самоћи

Рођена је 10. децембар 1830. године у Ахмерсту, али је највећи део своје младости провела у кући непрестано читајући књиге и пишући песме.

Годину дана се школовала на Академији у Амхерсту учећи ботанику и друге природне науке, потом је краткотрајно похађала Маунт Хољок колеџ, да би се 1850. потпуно повукла из јавног живота у своју породични дом. Након тога, са људима је комуницирала искључиво преко писама.

За живота Емили Дикинсон је објавила само 10 песама и једно писмо. По жељи песникиње, након њене смрти сестра јој је спалила писма, али је сачувала 40 свезака са преко 1000 песама у рукопису од којих многе нису биле завршене.

Фото: Википедија

Забрањена љубав

Њену љубав према самоћи неки сматрају патолошком а други романтичном. Међутим, како се деценијама спекулисало у јавности, највероватније је да се осамила због несрећне љубави према свештенику Чарлсу Вадсворту, али постоје претпоставке да је то урадила због недопуштене љубави према братовљевој супрузи и неслагања са оцем. Било је појединаца који су тврдили да је патила од агорафобије, истакнуто је на Wикипедији.

Страст према цвећу

У осами је гајила цвеће, а хербаријум је почела да попуњава још у детињству. Њена колекција сувог цвећа садржи преко 400 врста. У 38. години живота престала је да иде у цркву "делом и зато што је пронашла лични рај у својим вртовима".

Посебан начин облачења

Развила је склоност ка белој одећи и постала позната по својој невољности да поздрави госте, или да касније у животу напусти своју спаваћу собу. Дикинсон се никада није удала, а већина пријатељстава између ње и других била је искључиво заснована на кореспонденцији.

Умрла је у 56. години живота, 15. маја 1886. године, а велик број њених песама откривен је тек након њене смрти. Прва збирка песама објављена је већ 1890. године, али била је увелико модификована како би се задовољила укус тог доба. Њене су песме од тада објављиване много пута, али у свом оригиналном облику су обелодањене тек 1998. године. За ауторку оваквог калибра, тако нешто би требало да буде недопустиво, сматрају стручњаци, наглашавајући да је своју песничку славу достигла како је и живела – скромно и тихо.

Стил