Мира Ступица је рођена је као најстарије дете Радомира Тодоровића и Данице. Мира је имала два брата који су преминули као деца и још једног млађег, касније познатог глумца, Бору Тодоровића. Одрасла је у сиромаштву. Рођена је у Гњилану где су у то време били запослени њени родитељи као професори у Гимназији.
Фото: Вукица Стругар
Касније је посао њену породицу одвео у Горњи Милановац где је и преминуо Мирин отац када је она имала само девет година.
Наставили су живот у Аранђеловцу због мајчиног посла.
По одлуци породице уписала је Трговачку академију у Београду, која је није интересовала, тако да је ускоро почела да бежи из школе и одлази у позориште.
Брат и сестра Бора и Мира провели су окупацију Београда током Другог светског рата у Београду. Чешће гладни него сити, сналазили су се на различите начине како би преживели. Убрзана школа одрастања оставила је последице на лицима и душама ових глумачких легенди.
Прочитајте још
Њени родитељи су у то време као професори гимназије радили у Гњилану, а онда је њена мајка остала без посла.
- Маму су отпустили. Кућа је била растресена од бомбардовања, кроз рупе улазили су хладноћа и снег. Нема хране, нема дрва. Увече кад лежемо, ми облачимо капуте, чарапе, па чак и рукавице. Бора тражи да онако у мраку играмо слово на слово, и то само о храни. Склепао је неку даску са точкићима и упутио се на Железничку станицу да буде носач и да нас својим радом храни - присећала се Мира у својим мемоарима.
Њено интересовање и љубав према глуми резултитрали су првим наступом у позиришту 1941. године.
Љубавни живот
Први пут се удала за глумца Мавида Поповића, 1943. године и касније је са њим добила ћерку. Ова љубав није потрајала, па су се њих двоје растали.
Друга велика љубав десила јој се са Бојаном Ступицом, са којим јој је и каријера процветала. Након венчања, уселедио је врло успешан период на пословном плану.
Заједно са њим одлази у Загреб, где глуми у Хрватском народном казалишту до 1957. након чега се враћа у Београд. По повратку у Београд наставила је да глуми у Југословенском драмском позоришту, као и у Београдском народном позоришту.
Фото: АТА имагес
Своју прву филмску улогу имала је у екранизацији Бакоња фра Брне у режији Федора Ханжековића, 1951. године. Од тада је имала педесетак телевизијских и филмских улога, увек остајући верна позоришту.
Нажалост, љубавну идилу прекинула је изненадна смрт. Како је сама у неколико наврата истицала, Мира губитак супруга никад није успела да прежали. "Због тог губитка, патићу док сам жива", рекла је она.
После смрти Бојана Ступице, кога и даље веома често помиње као најзначајнију особу и свом животу, удала се за политичара Цвијетина Мијатовића, који је касније постао председник председништва СФРЈ. Мира је шаљиво прокоментарисала свом брату, Бори Тодоровићу, који је као мали желео да се Мира уда за краља: "У социјализму, нажалост, нема краља, али ја сам се удала за председника државе. Разуми, урадила сам највише што сам могла, у датим околностима!"
Током прославе 60 година њеног професионалног рада, 2001. године, колеге и колегинице су је прозвали "највећом српском глумицом прошлог века". Мира Ступица је одговорила да титула не припада њој, већ да је највећа позоришна српска глумица "неправедно заборављена" Жанка Стокић и предложила је оснивање награде "Велика Жанка"". Награда је почела да се додељује 2003. године, а Мира Ступица је била доживотна председница жирија који додељује награду најистакнутијим глумицама српског позоришта.
Овако је Мира Ступица говорила о себи:
- Као жена, изазивала сам у мушкарцима жестоке страсти, нешто оним што ми је природа подарила, али и много оном глоријом што су ми је моје заносне сценске јунакиње придодавале. Целог живота имала сам муку — не како добити, него како одбити и отићи од мушкарца. Често би ме њихова посесивност плашила и требало ми је много умећа и стрпљења да их некако доведем разуму. Неки пут не бих успевала па је онда све било болно и ружно.
Брат Бора Тодоровић
- Често су ме то питали како се осећам на сцени поред брата. Одговарала бих: "Па, обично. У раду се навикнеш на сваког партнера. Само једанпут сам се, баш због тог заједничког присуства на сцени, за секунду-две збунила. Позвао нас је велики модни креатор Пјер Карден да у његовом новом позоришном простору "Еспас Карден" одиграмо ту лепу представу. У једном тренутку, док смо Бора и ја на сцени били у дијалогу блеснула ми је мисао: "Откуд Бора и ја, сирочићи из Аранђеловца, усред Париза на позоришној сцени слушамо аплаузе?" Слика те две тако различите животне ситуације ме је за тренутак избацила из сценске равнотеже. Али само на трен и неприметно за остале.
Преминула је само два дана након што је напунила 93. рођендан. У том моменту је била у Дому за стара лица.
