Боба Стефановић је рођен је 21.маја 1946.године у Београду и одрастао је на Чубури, у Молеровој улици. У његовој улици 1958.године основано је аматерско омладинско позориште “Дадов”, где је малени Боба пронашао свој свет. Свирао је гитару, компоновао, писао поезију…
Са свега петнаест година, почиње музичку каријеру. 1962. године у вокално-инструменталном саставу “Златни дечаци” наступа најпре као гитариста, а убрзо и као певач. Са њима је провео пет година. Била је то једна од првих југословенских рок група, углавном су свирали обраде страних хитова, касније и ауторске песме, од којих је најпознатија “Чудна девојка”.
Након “Златних дечака” Боба постаје члан мушко-женског квартета “Оне и они” у којој су осим њега наступали Миња Субота, Лидија Кодрич и Далиборка Стојшић. (Може се рећи да су били претеча “Абе”).
А, почео је да пева случајно. На мору, да би се допао једној девојчици. Допало се девојчици, али и другима. И врло брзо наметнуо се посебним стилом и гласом. И баш у време када је у Београд стигла прва плоча Елвиса Прислија, Боба Стефановић је добио први ангажман у клубу “Еуридика”. А онда су почели да стижу позиви са радио-станица. Са групом добрих другара основао је “Златне дечаке”, прву, како се некад звало, вокално-инструменталну групу (ВИС) код нас. Постали су популарни, али не и дуготрајни.
Боба није лио сузе за њима, јер су га убрзо прославиле “сузе радоснице”. Бобине “Сузе” постале су симбол домаћег евергрина, омекшавајући најтврђа женска срца. Успех те песме објашњава лепом, певљивом мелодијом и искреним текстом. Композиција је додирнула многа срца и душе. Златни дечак за њу је добио пет златних плоча. А онда су кренуле “Кажи ми да још си увек сама”, “Чувај се ватре срца мог”, па онда “Руже”...
Прочитајте још
Следиле су потом године успона са групом “Оне и они”. Казује да се тих давних дана забављао са Лидијом Кодрич, а добар друг је био и са Далиборком Стојишић, која је била мис Флориде. А једне недеље придружио им се и Миња Субота. Готово нехотице, десет година пре чувене “Абе” ова четворка је дрмала, нарочито у бившем Совјетском Савезу.
Пре “наше Абе”, Боба је харао целим балканским регионом. Давних година на фестивалу “Златни јелен” у Брашову, у Румунији, успео је да победи и чувеног Хулија Иглесијаса. Боба је био први, а чувени Шпанац тек пети. Певао је и са Клифом Ричардом, а отварала су му се и врата париске “Олимпије” и ланца “Шератон” хотела.
Многи нажалост данас не знају ко је, а ушао је у историју домаће музике.
Према истраживању аустријске академије сврстан је у један од пет најлепших гласова света. Не само да се не зна то, већ није познато и да је био изврстан сликар. Углавном су мислили да он само нешто "слика" кад нема довољно концерата, чисто да убије време.
Све оно што су људи имали прилике да виде - да свира клавир, гитару, усну хармонику, бубњеве - сам је научио. Толико самоук и свестран, а опет данашњим генерацијама евентуално препознатљив по песмама "Обриши сузе драга" и "Кажу ми да још си увек сама" које није чак сам писао, већ су му дате тек да их маестрално интерпретира и тако им удахне вечни живот.
Важио је за великог срцеломца. Држао се девизе да “џентлмени раде и ћуте”. После бројних љубавних “турбуленција”, скрасио се у трећем браку. Срећу су ми донеле и три ћерке. Сада о боемском животу “човека са гитаром” сведоче само приче и анегдоте. Уз кафу и по неку цигарету.
Умро је у Београду 9. фебруара 2015. године у 69. години живота.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
