"Мене су кад сам био мали родитељи само требали да нахране и обуку. После сам схватио да све морам сам. Када сам дошао 1969. године у Београд сам се осамосталио. То је било неко сретно време па су биле стипендије. Ја сам имао три," причао је Берчек.
Испричао је како је тада имао више пара он као студент него његов отац пензију.
Фото: АТА имагес
"Ја сам после друге године, додуше радио сам и један филм, купио половног фићу. Дотерам га кући а мој отац кога су звали Лала милицајац каже:
"Чиме си ово дошао?"
Прочитајте још
"Аутом".
"Чији је ово ауто?"
"Мој".
"А не може то тако."
И седе на бицикл и оде у милицију да ме пријави. Дођу два полицајца које знам наши пријатељи. Али све је било службено
"Друже саобраћајну покажи..."
Кажу мом оцу:
"Лало, његов је лепо пише овде."
"Ето, а ја ни бицикл нисам успео да купим а он студент, не знам ни шта студира".
Тада је почео сам да зарађује, а пре тога је, због сиромаштва био неухрањени дечак који ни у школу није могао да се упише. Иако је касније успевао да се снађе и заради новац у младости му није било лако. Због сиромаштва је био неухрањен, а због неухрањености није могао да се упише у војну школу.
"Пошто смо били тешка сиротиња, а сиротиња иде у војне школе ја се пријавим тамо. Два пута сам се пријављивао и два пута ме одбију због неухрањености. Додуше тамо су на тим прегледима били педагози и психолози можда су проценили колико бих био послушан па ме нису примили. Елем, такмичио сам се у рецитовању у Жабљу. Говорио сам Јесењина и ту ме публика изнела на рукама. После сам био у Плани и ту узмем треће место", прича Берчек.
"Ја добијем књигу Душана Баранина "Велики господар". То је роман о Милошу Обреновићу. Ја кренем оно да читам... А нас у то време нису много учили о српској историји. Могли смо само да научимо о њему да је био марвени трговац, да је посовао, био швалер, тукао жену... Еј, човек који је створио модерну српску државу. Та књига је стално ту стајала, било је ту разних анегдота о Милошу.
Деси се да Мира Траиловић позове мене да из ЈДП пређем у Атеље 212. Е сад ја добијем ангажман у једној представи, јер тако је то било - тај прелазак из позоришта у позориште је био такав да добијеш неку улогу у том новом позоришту. Кад, један дан мени звони телефон, јављају ми из ТВ Београд да се ради драма "Карађорђева смрт" и да ја треба да играм Милоша Обреновића. Прочитам сценарио - фантастичан. И ту га први пут одиграм.
Фото: В. Даиилов
Значи идемо редом - прво добијем књигу о Милошу о коме до тада нисам много знао, онда дође да играм њега у тој драми, затим га поново играм у серији "Вук Караџић", долазим у Народно позориште које је основао Михаило Обреновић. После се распитам мало Михаило Обреновић и ја рођени истог дана - 4. септембра. Е сад кажу нешто има или има анђела или ђавола", испричао је Берчек у даху у емисији "ТВ лица - Као сав нормалан свет".
"Кад сам снимао "Кругове" у Требињу има сцена у којој пада нека греда. И било неких пола 9 ујутру и ја да покажем како - опалим главом и расечем је. То је сад питање да ли настављамо снимање или не. И срећом једна шминкерка се сети неке масти да то блокира. И видећете у филму има та флека. Кажем себи - Берчек до сада никад ниси глумио пре 9 и сад си нашао... И ево шта ти се десило.
"Ја мислим да они и не знају да сам ја глумац. Сад кад су мало остарили траже ми некад карте... Али нисам ја то тако васпитао - као идемо да подржимо тату. Ма јок. Знам да иду тајно. Они би рекли шта мисле кад бих их ја питао. Али ја не питам. Ако хоће да кажу сами, нек кажу.
Нисам дуго био са децом, и то ми је жал. Од четворо моје деце, двоје су се нешто шуњали, тели као да уписују глуму. Ја то нисам дозволио. Јер прво да сам ја видео да то вреди ја се не бих мешао, а друга важнија - да су они то стварно хтели, и да не могу без тога они би успели и без мене. Могу дрво да научим да положи пријемни на ФДУ, али сам себи дао реч одавно да никоме нећу помоћи. Ко вреди сам може да успе", рекао је Берчек.
"Кажи ти мени шта хоћеш и ја ћу то да урадим одмах. На првој проби. Ја пробе волим али су ми представе тешке. Две најочајније особе које можете да видите пред почетак представе смо Мира Ступица и ја. Тако сам у једној представи губио по 3-4 килограма на сваком извођењу.
Па ја сам чир добио од те представе. Да не кажем шта је све из мене излазило. Е али видим ја да је дужа једно 15 минута. Молио сам да се скрати, а покојни Стево Жигон није хтео. Ја реко - Ако не скратите ја нећу доћи на представу. И они ме не послушају и ја не дођем на представу. После су ме казнили, али се нисам покајао - испричао је.
"Ја се нисам бавио политиком, то се баве они у Вашингтону, Москви. А ми овде... ја сам био само политички бирократа. Где ми овде да се бавимо политиком. Никад нисам био члан ниједне странке, убеђени сам социлаиста по мом васпитању. То је било време стварања демократије у Србији, и то није могло да прође без мене.
Фото: В. Данилов
Гледао сам моје колеге бивше партијске секретаре из некадашње комунистичке партије како постају убеђене демократе. Убеђен демократа а ја га слушао како је лупетао у име Јосипа Борза што пас с маслом не би појео. А ово што ми се исмевају што сам док сам био управник у Народном људима набављао кромпир, каладонт, месо...
Јесам, све сам то радио. Шта је ту проблем. Набављао сам патике за балерине... А тешко је било јер мора да се увезу а није било тог промета. Жао ми је што су неки отишли из Народног. Неки су ми били и пријатељи. А та опречна мишљења о мени? То питајте њих. Само они су имали своје господаре, а ја господаре нисам имао," каже глумац.
"Кад се договоре мало редитељи, мало новинари, мало критичари могу да направе звезду од кога хоће. Можда сте приметили али ја се никад не клањам публици. Нисам се клањао ни као студент. Добро има колега које воле да тако продуже аплауз па се клањају до земље црнице.
Али ако сам ја тај неки посао радио и урадио га добро. А ви дошли да ме гледате и аплаудирате ми што би се ја клањао ако сам већ добро посао урадио. Кад сам све урадио ви ме терате да вам се још на крају и клањам. Мислим да то није у реду...", испричао је Берчек у "ТВ лица - Као сав нормалан свет".
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
