Владета Јеротић казао је да дете, кад се роди, личи на некога, на оца или мајку. И то је њима значајно. И онда родитељ, иако не вољно, заволи више то дете које на њега више личи физички од остале његове деце. Па још ако има и заједничке психичке карактеристике.
- Раније сам, као психијатар, умео да питам родитеље с двоје, троје деце: “Које дете највише волите?”. Скоро сви би рекли – подједнако. Куну се у то и мајка и отац, али наравно да то није истина. Тако нешто не постоји - сматрао је Јеротић.
Фото: Милена Анђела
- Увек једно мало више. Ако је двоје деце, онда је добро да мајка воли једно, а отац друго. Јер, ако обоје више воле једно, ово друго ће осетити.
- Деца која су здраворођена су тако интуитивна бића и све примећују под белим богом, шта се дешава и са мајком и оцем. То је све невербално.
Прочитајте још
- Ево, узмимо сад мајку. Она, најпре, воли дете јер има њене карактеристике. Али га, као друго, воли и зато што воли мужа с којим је то дете вољно добила. Али оно треће, најузвишеније, то је кад мајка воли дете као засебно, ново и загонетно биће, без обзира на препознатљиве добре и лоше особине, своје и свога мужа у детету, говорио је Јеротић, пише Зелена учионица.
- Имате, наравно, ону децу која не личе ни на оца ни на мајку. Психички пре свега. Наравно, постоји генетика, па онда родитељи понекад, умеју да се присете неких особина својих рођака или предака, па их препознају у детету. Али то понекад и није случај. Рецимо, роди се дете савршено музикално, а нико у породици ни ближој ни даљој да могу родитељи да се сете, није био музикалан. То је, наравно, ређи случај.
- Некада су веровали да се дете рађа као неисписана табла, бесловесно биће. То је био став бихејвиориста, да се на дете преносе само физичке особине, али ми данас знамо да то није тачно. Примера ради, темперамент је урођен, као и многе друге ствари. Генетика је изузетно значајна, а онда и оно што се дешава пренатално, па постнатално.
- У сваком од нас, рекли би Азијати, крије се стотину реинкарнација. У неком тамо чукунунуку, реинкарнирао се, на један начин, његов чукундеда. То је генетика.
Фото: В. Данилов
- Нас су као младе психијатре учили да склоност ка алкохолизму, самоубиству, није наследна, већ да се учи по моделу. Данас, пак, генетика каже да нека предиспозиција постоји и за алкохолизам и за суицид и за наркоманију, а још горе – за убиство. Мени је та помисао да постоји нека грешка у гену због које се постаје убица, стравична, али у прилог томе нам говори и то да неко почини убиство, одлежи у затвору 15 година, изађе, па после неколико месеци почини убиство поново. Иста је ствар и са интимним деликтом. То се питање поставља од Фројдовог времена, зашто је то тако.
- Сад су се родитељи мало у том смислу ослободили притиска. Још док сам ја био млад психијатар учили смо да генетика слабо има утицаја и да све што не ваља код деце, и кад одрасту, на јадним родитељима је. То добрим делом јесте тако, али не потпуно. И ја не смем увек то да причам јер ме слушају млади људи који тек треба да рађају, па да се не уплаше.
БОНУС ВИДЕО:
