Љубиша Самарџић Смоки рођен је у Скопљу 19. новембра 1936. године, у породици рудара, који су радили у руднику угља "Јелашница" код Нишке Бање.
Остварио је бројна признања, а његов живот је био веома интересантан јавности, био је сличан филму.
Фото: Архив Борбе
Детињство је провео у сиромаштву, а очева смрт је потресла целу породицу:
- Отац Драго, радио је у руднику "Јелашница", пет километара од Нишке Бање у којој смо живели. Био је јамски техничар и сваки динар мале плате крваво је зарађивао. Тежак рад нарушио му је здравље и, 1948. умро је. Остали смо само са минималном, породичном пензијом, од које се, како се онда говорило, није могло ни умрети, а камо ли живети…
- Мајка је на све начине покушавала да се запосли, али без икаквог успеха. Почела је да препродаје ствари, да штрика и да нас од те злехуде зараде издржава - рекао је 1973. године за ТВ новости, а пренео је Југопапир..
Прочитајте још
Он се дивио мајчиној снази, жељи да се избори за породицу па се због тога у њему родила потреба да и он почне да зарађује:
- Са девет година, колико сам имао када је отац умро, осетио сам сву тежину немаштине и како сам постајао старији, све више сам желео да мало помогнем мајци да, неком успутном зарадом, повећам кућни буџет.Радио сам, преко школског распуста, код ујака који је имао радњу за поправку писаћих машина, био сам портир у хотелу „Србија“… Све то помагало је, али недовољно - говорио је глумац.
Тешки дани у детињству су га научили да је рад једина опција у животу:
- Онда се мајка, сналажљива како ју је природа саздала, сетила да би могла да отвори посластичарницу. У то време, у Нишкој Бањи радила је само једна, што је, преко лета нарочито, када су долазили гости, било недовољно. Почела је да припрема, поред свег посла који је имала, мајсторски испит. Захваљујући разумевању једног инжењера који је познавао нашу ситуацију и знао да је то једини начин да се прехранимо, испит је одмах положила. Добила је мајсторско писмо и у Миленковићевој палати, у ствари у хотелу "Партизан", нашла је локал..У новом послу, ја сам добио улогу главног физикалца, главне радне полуге. Игра са другарима, Бором Јапанцем, Ђоком Ћуретом, Батом Шоном, Југом Сирдљугом, пикање лопте на Грчкој ливади, купање на Женеви, тако смо звали плажу на Нишави, проредило се.
Фото:В. Данилов
Љубиша је почео врло рано да ради тешке физичке послове:
- Сваког јутра скупљао сам празне џакове и полазио у "Албатницу", километар и по удаљену од Грађанске болнице у Нишу, по табле леда.Товарио сам их на леђа, увијене у џакове и носио до трамвајске станице. А ту, на станици, чекале су ме нове муке. Требало је или прошверцовати лед у трамвај, или наћи кондуктера довољно мекана срца који би ми дозволио да уђем.
БОНУС ВИДЕО:
