Свој први албум снимила је са 13 година, а одрастала је на турнејама и концертима.
Аница је испричала како је изгледао њен пут до једне од најпопуларнијих певачица.
- Одувек сам волела да певам. Када сам била мала имали смо сеоске приредбе и ја сам редовно певала. Мој деда је јако волео што ја певам и пријавио ме је на фестивалу који се није одржао, али на генералној проби су били челници издавачке куће "Дискос" који су тражили младе таленте. Не сећам се кога су тачно звали да питају да ли бих ја дошла у Београд да снимам, али деда је био тај који ме је возио у Јужни ветар... Драгана Мирковић и ја смо из истог места и било ми је јако драго али и ново... Дошла сам на пробу чисто да виде "Ко је мала из Касидола као и Драгана Мирковић а која лепо пева". Тада сам упознала Милета Китића и Милета Баса. Китић је тада рекао: "Људи, немојте да ме за*ебавате, како дете са 13 година може да има трилере". Док сам певала на свадбама по мом крају, многи певачи су долазили али сам ја свакако била узбуђена, све ми је било ново и другачије. То је други пут био да сам отишла у Београд и уопште из свог села.
Прочитајте још
Када је снимила песму "Ланчић", тада заправо почиње њен успон:
- На првој проби нисам ни знала шта треба да радим, отпевао ми је део песме, дао ми текст и одвео ме у глуву собу. Држала сам слушалице и гледала шта ће да буде... Песму "Ланчић" смо снимили, тачније целу плочу од осам песама за три, четри дана. Све сам пратила шта ми је говорио и слушала. Касније је уследио позив да снимимо спот. Било ми је све ново и добро сам се забављала, нисам схватала озбиљност, нисам ни схватала шта се дешава. Ја сам дете из провинције, отишла у велики град, било ми је све супер, али се нисам питала шта ће бити даље. Ја сам се само питала када ћу бити на телевизији да се похвалим другарима, такво је време било. Седела сам кући једног дана са сестром, била је бака ту и радила нешто у авлији, на радију креће моја песма. Колико се сећам, ја сам се изгубила, викала баби и деди: "Ја сам на радију". Након спота су ме сви препознавали, желели да се сликају са мном... Никад то нећу заборавити, тражили су ми аутограме... Та песма је постала моја лична карта и многе песме нису надмашиле ту популарност. Ја сам то прихватила као тако. У школи није било проблема, сви су били срећни због мене, али са професорима је било затегнуто... Била сам добар ђак али непослушна. Неке реакције професора сам тек касније схватилла. Нисам имала детињство, ја сам га проживела на путовањима, на наступима, концертима, радију... то је била обавеза певача. Из ове перспективе, сада ми је жао што нисам имала детињство.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
