Да би спровео ову студију, сада познату као Затворски експеримент у Станфорду, Зимбардо је окупио 24 младића у Џордан холу Универзитета Станфорд и објаснио им своју замисао - били су му потребни да у наредне две недеље учествују у веома необичном и крајње неортодоксном експерименту.
Зимбардо и његове колеге претворили су подрум зграде у лажни затвор чији ће он бити “управитељ”. Што се младића тиче, њихово је било да “играју” чуваре или затворенике, већ према улози која ће им бити додељена насумично. За учешће ће добити и надокнаду од 15 долара на дан.
Младићи нису били случајно одабрани. Јавили су се на оглас и након тога били подробно испитани. Учешће је било забрањено онима који су имали било какав досије, као и онима проблематичног понашања. Сви младићи били су здрави, никада пре нису показивали склоност ка насиљу и важили су за добре студенте.
Све је деловало прилично лако, као вежба “играња улога”, а учесници су у било ком моменту могли да траже да напусте експеримент и изађу.
Или им је тако, бар било обећано…
Прочитајте још
Шест дана пакла
Дана 13. августа 1971. године, ноћ пре почетка експеримента, Зимбардо је објаснио правила својим “чуварима”. Било је потребно да обезбеде даноноћни надзор затвореника, што је значило да ће бити подељени у три смене по осам сати.
Добили су војничке униформе, наочаре за сунце и палице, иако им је експлицитно речено да не смеју да ударају или на било који други начин физички злостављају затворенике.
Фото: Јутјуб принтскрин/Zero Media
Следећег дана, припадници праве полиције која је пристала да узме учешће у експерименту, дошли су у домове испитаника одређених да буду затвореници и одвели их у притвор. Тамо су претресени, узети су им отисци прстију и снимљене фотографије.
Затим су превезени у кампус и спроведени у подрум, где су их чекали стражари. Уместо имена, добили су бројеве како би се стекао утисак што веће дехуманизације.
Фото: Јутјуб принтскрин/Zero Media
Први дан експеримента протекао је релативно без догађаја, али је већ ноћ донела промену. Стражари су одлучили да казне неке затворенике тако што ће извадити душеке из ћелија, натерати их да спавају на хладном бетону и правити буку како би им ометали сан.
До поднева другог дана, један од затвореника је имао нервни слом и морао је да напусти експеримент, али не пре лажног “саслушања за условну слободу” и боравка у “самици” (која је заправо била орман за метле). Процес “ослобађања” је по Зимбардовој идеји намерно био дуг и напоран, како би се створио утисак да су затвореници беспомоћни, а стражари и управник свемоћни.
Тада су остали затвореници почели да се буне. Окрутно поступање стражара изазвало је револт. Престали су да прате наређења, да се јављају када би био прозван њихов број, а неколико њих забарикадирало се у ћелије. То је, у суштини, била побуна.
Тада су и чувари почели да показују своју насилну страну. Иако су могли слободно да иду кући на крају своје смене, многи су остали “прековремено” да сузбију немире.
Када је клиничко особље које је посматрало експеримент отишло, настао је пакао! Стражари су почели да туку затворенике, гурали су их у ћелије како би се направила гужва, а оне за које су претпоставили да су вође побуне затварали су у самицу.
Терали су затворенике да сатима стоје голи у неудобним положајима. Нису им дозвољавали да користе тоалет, већ су им уместо тога дали канту коју су онда намерно оставили у ћелији преко ноћи.
Трећег дана, Зимбардо је приметио да око једне трећине чувара показује знаке истинског садизма измишљајући нове облике кажњавања на које су подстицали и друге чуваре. Али ни он није био неуздрман! И сам је постао узнемирујуће уроњен у експеримент, а сва објективност је нестала. Заробио је себе у својој мрачној фантазији и није прекинуо експеримент.
До четвртог дана, неки од затвореника су били самоубилачки настројени и потпуно су изгубили осећај за реалност и прихватили свој положај.
Станфордски затворски експеримент завршио се шестог дана када је Зимбардо довео своју девојку у лажни затвор као посматрача. Двадесетшестогодишња Кристина Маслач, дипломирана психолошкиња, “свежа крв” и особа која је дошла из спољног, реалног света - била је згрожена, пише Историјски забавник.
Њен шок и гађење послужили су као позив за буђење за Зимбарда. Објавио је да је експеримент завршен. Вест је видно разочарала чуваре, до сада већ потпуно навикнуте на моћ која им је додељена.
Зимбардо је касније приметио да је, и поред више од 50 људи који су посматрали експеримент, Маслач била једина која је довела у питање моралност студије.
Зимбардо је пријавио своје закључке о експерименту Америчком комитету за правосуђе и, и поред оспоравања и критике, они су му донели славу јер је доказао да спољашњи услови, а не личност појединца, одређују реакцију људи под стресом.
Готово без принуде и уз веома мало убеђивања, особе које пре тога нису имале било какву историју насиља, постале су садисти, спремни да почине ужасне злочине над дојучерашњим колагама и пријатељима. Са друге стране, затвореници су трпели насиље потпуно прихвативши улогу жртве. После само неколико дана били су сломљени, а рутину затворског живота прихватили су као нормалну.
Иако су резултати експеримента на крају имали дубок утицај на амерички затворски систем, такође су послужили као суморни доказ тога да, када се људи осете довољно моћнима и буду ослобођени одговорности, врло лако могу да починити злочине какве под нормалним условима никада не би.
О експерименту, резултатима и свему што их је пратило до сада је снимљено и неколико филмова, што документарних, што играних.
БОНУС ВИДЕО:
