Прославио се са Идолима, па девет година возио трамвај

И данас свира у блуз-рок бенду "Зона Б", али многи не знају да се Зденко није бавио само музиком. О томе како је одлучио да се после распада Идола запосли као возач трамваја, али и другим пословима које је радио, басиста је говорио за "ТВ Новости" далеке 1994. године. Текст преносимо у целости:

Ретко ко ће у доброћудном буци који се широко осмехује са "Ц маркетове" новчанице од 11 динара, препознати Зденка колара, басисту некад веома популарног, готово култног састава "Идоли". Многи ће се пре присетити да их је овај момак некад возио трамвајем. У њима је провео, на свим линијама, девет година, потпуно неоптерећен славом и популарношћу из осамдесетих.

Зденко је, откако зна за себе, волео музику и стално нешто "тамбурао", испрва по кући, а затим и у школи. Чини се ипак да је за неко озбиљније бављење пресудило дружење са Владом Дивљаном.

- Влада и ја смо прве комшије, делио нас је само зид. Стално смо нешто мували, компоновали, свируцкали. Пври јавни наступ имали смо у школи, на једној приредби. Певали смо "Човек и његов пас" од Корни групе. Сањали смо о наступима на фестивалу, маштали да  и ми једног дана постанемо признати кантаутори, као што су били Ивица Пецл, Ђело Јусић, Влада и Бајка или "С времена на време". Допадала нам се акустична музика.

Фото: Јутјуб принтскрин/Gaudium

 

Нешто касније, заједно са још тројицом комшија, Влада и Зденко основали су бенд, који је чак стигао и до последњег бум фестивала у Новом Саду. Ипак, нису били довољно добри да би снимили плочу, јер се у то време до било каквог носача звука тешко долазило. Убрзо су се растурили, а Влада, Зденко и бубњар Божа су негде с пролећа '79 основали Идоле

Кренуло је прво с позирањем за омладинске часописе, а онда им се учинило да би могли да направе "праву" групу. Веома брзо су постали популарни, пре него што су издали иједну плочу. Фрка је настала захваљујући томе што су "пуштали буве" правим особама. Становали су у центру и знали "брзе на језику" који су све трачеве казивали тамо где треба. Резултати су се показали веома брзо - постали су препознатљиви и пре него што их је ико чуо.

Са првим синглом, "Ретко те виђам са девојкама", који је издао часопис "Видици", тек су направили збрку, јер је због притајеног хомосексуализма био забрањен на готово свим станицама. А онда су се појавили "Маљчики", певљива песмица о животу руских трудбеника и дух је изашао из боце.

Фото: репринт ТВ Новости

Убрзо су наступали и као предгрупа Бијелом дугмету пред 12 хиљада људи, а договорена је и сарадња са Гораном Бреговићем. Тада је настао и чувени "Пакет аранжман", компилација са групама "Шарло акробата" и "Електрични оргазам" који је означио прекретницу у музичком животу града. Сви су потпуно откачили "Маљчикима", "Златним папагајем"... Препознавали су их где год се појаве, тражили аутограме.

Још се памти и препричава концерт на ФДУ, који нигде није био најављен. Тада је публика срушила читав један стаклени зид. После је уследила и заједничка турнеја са загребачком групом "Филм" макси сингл, који је потврдио њихове квалитете, али зато први албум није дао очекиване резултате.

- Дуго смо, уз много мука и невоља урадили плочу "Одбрана и последњи дани". Изгледа да је многи нису разумели. Асоцирала је на Византију, било је ту и ћирилице, крстова, али није нам била намера да иког испровоцирамо. И данас мислим да је Балкан Богом дана земља, раскрсница културе, традиције и баштине истока и запада и да је треба искористити ваљано.

После ове плоче, одсвирао је једну краћу турнеју и отишао у војску, чиме је потпуно изгубио нит с бендом, који је у међувремену издао још један, радо слушан албум "Чоколада". Била је то 1982. и чини му се да је тиква тада почела да пуца.

- Више нисмо били исти, пробе нам нису више причињавале задовољство, него обавезу, постајале су све већи терет. Схватио сам да смо нестали, трајали смо још до филма "Шест дана јуна", за који смо урадили музику - и разишли се. Да смо ваљали вероватно би постојали и дан-данас. Можда нам је била потребна пауза од годину-две. Ко зна?!

Још је био студент машинства, иако није баш често посећивао факултет. Некако у то време ГСП је тражио возаче.

- Хтео сам, онако из зезања, да будем мало и радник у привреди. Иако је било позива из других бендова, разочарење с Идолима је било превелико да бих могао да их прихватим. И постао сам трамвајџија. Трудио се да будем вредан и марљив и посао урадим максимално поштено.

Није му сметало што је светлости позорнице и аплаузе заменио возачком кабином. Ипак, умео је повремено да за дугих вожњи с краја на крај града, кад се шине отегну, одврне на вокмену, од којег се никад није одвајао, жесток блуз. Онако, до даске...

У почетку су га људи и препознавали, а многи нису могли да поверују да је то он. Већини је одговарао да су га заменили са братом. Тек понекад би оћутао... Било је и девојчица које су тражиле аутограм, а нису могле да се сете ко је и одакле им је познат. Једна је погодила да је свирао у Идолима, а тек после саветовања са друштвом, присетила се и имена...

Фото: ТВ К1 принтскрин

Марљив и професионалан, ниједан посао није одбијао.

- Возио сам шта ми дају. Најчешће "двојку", која је прилично заморна линија. На њој сам зарадио и спондилозу, шоферску болест. Додуше, тешила ме чињеница да је то и директорско обољење.

Дуго је радио у првој смени, устајао у два ноћу да први истера трамвај из деопа. И памти да је често хитајући на посао, правио и пртине у снегу.

- Најстрашније је било једне зиме пре седам година. Возио сам "тројку" за Кнежевац. На почетној станици ушло је само неколико путника. Врата нису могла да се затворе, грејања није било. Напољу минус двадесет, пуца дрво. Људи моле да бар мало загрејем, а мени се и уста заледила. Морао сам да изађем да оптрчим два-три круга око трамваја, да бих могао да наставим вожњу. Тако сам прошао кроз прави соц-реалистички период и осети "Маљчике" на својој кожи.

У међувремену се мало огледао и у глуми: појављивао се у многим спотовима. Постао је препознатљив. И кад су људи из агенције "Спектра" осмишљавали нову кампању за "Ц маркет" управо су њега имали на уму. Прво је снимљен спот у којем набраја на хиљаде производа. Био је веома запажен, добијао је и награде на фестивалима, па су у "Ц маркету" одлучили да постани прави заштитни знак фирме. Признаје да је то било веома лепо и пријатно искуство.

- Имам среће да готово увек радим са ведрим и веселим људима, јер сам и ја такав. Никако ми не пријају тмурне и намрштене фаце. Док смо снимали, био сам веома добро расположен и изваљивао свакојаке бисере, измишљао у трену најшашавије намирнице. Било би занимљиво да се од тог материјала направи чак и један антиспот. И чини ми се да одатле имам много више лепих успомена, него од других ствари којима сам се бавио.

Музику никад није потпуно напустио. Сада свира са пријатељима у групи "Зона Б". Наступају кад им се свиди и кад су расположени, без икаквог грча и напора. И сасвим озбиљно тврди да је, што је старији, све бољи музичар и да ће најбољу плочу вероватно снимити тек у осамдесетој.

Да не воли да се везује само за један посао сведочи и рад у "Пингвину". Тамо је тонски сниматељ, допадају му се и радио и сарадници. Признаје да ће увек радо прихватити изазов и покушати нешто ново, занимљиво и необично. Нимало не пати због тога што га сад деца препознају као чику с "Ц маркетове" новчанице, а не као једног од Идола...

БОНУС ВИДЕО: