Иво Андрић је чистом игром судбине рођен у Травнику. Његова мајка, трудна до зуба дошла је да посети родбину, а тог 9. октобра Иво није могао да издржи и родио се баш у Травнику.
Породица је годинама живела у Сарајеву, да би се 1894. године суочила са тешком беспарицом. Породица га даје тетки Ани, на чување у Вишеград. Тамо Иво завршава основну школу, а када му је отац умро враћа се у Сарајево, где завршава средњу школу.
Први пут се венчао када је имао 66 година. Оженио је своју велику љубав Милицу Бабић која је била удовица. Писац је пуних 30 година чекао на Милицу. Признао је да је "Јелена жена које нема" написана управо за Милицу и објашњава његову љубав према њој.
Фото: Википедија/С. Крагујевић/Јавно власништво
Тешко је замислити да је Иво Андрић чекао преко 30 година на своју љубав. Толико је био стрпљив и толико је био истрајан у томе да сачека своју Милицу, да је живео поред ње и њеног супруга, као најбољи пријатељ и друг све док она није постала удовица. За то време сви су причали да је он ексцентрик, нежења, човек који не воли жене, а он је чекао на своју "Јелену, жену које нема".
Прочитајте још
Иво Андрић је знао нешто: "Сви прави животи су лепи и тешки."
Са том мишљу је живео свој прави, лепи живот, мирно и тихо и онда: "Љубав, кад је искрена и дубока, лако прашта и заборавља."
Фото: Википедија
Када су се венчали он и његова Милица, живот је напокон добио свој прави смисао, а Иво своју љубав.
"Мир и спокојство једина су добра и највеће достојанство скромних и безимених људи."
А онда, након година лепог живота, његова Милица умире, а Иво се повлачи у себе чекајући ред да и он оде код ње: "Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо."
Дане проводи читајући, пишући, самујући... Причали су да је пореметио с умом, да хода кућом причајући којешта, али истина је била да је наступила компликација због поремећаја циркулације крви, што је стварало маглу у мозгу.
"Живот је стање активности које стално тежи ка смрти и примиче јој се лагано и поступно; а смрт је решење те дуге болести која се назива живот.Толико је било у животу ствари којих смо се плашили. А није требало. Требало је живети."
С обзиром да није имао никаквих сродника, хтео је да после смрти од његове заоставштине и ауторских права оснује задужбина намењену за опште културне и хуманитарне потребе. Изразио је жељу да се о његовој задужбини брине дугогодишња незванична лична секретарица и пријатељица Вера Стојић, те да се део новчаних средстава користи за дођељивање награде за најбољу приповетку. Такође, изразио је уверење да ће Српска академија наука и уметности најбоље одредити шта да се ради са његовим рукописима и преписком.
Фото: Профимедиа
Његов пријатељ Ерих Кош својевремено је објаснино како су изгледали последњи дани Иве Андрића:
"Око 9 сати 17. децембра звала ме је телефоном Вера Стојић и казала да је Андрић провео тешку и немирну ноћ, и да се јутрос не осећа добро. Обратила се теренској амбуланти и лекарка која га је прегледала утврдила је да му је порастао крвни притисак. Дала му је лек и саветовала да се позове лекар специјалиста. Први којег се Вера Стојић сетила био је доктор Слободан Костић, Андрићев земљак и пријатељ, шеф Неурохируршке клинике који се одмах одазвао позиву.
Сада позивају и мене да се нађем при руци ако би Андрића требало пребацивати у болницу. За десетак минута био сам пред кућом у којој је становао у улици Пролетерских бригада. Врата ми је отворила и немушто ме позвала да уђем Андрићева кућна помоћница.
У предсобљу је већ др Костић окретао бројчаник телефона, настојећи да обезбеди одговарајући болнички смештај. Вера Стојић, која је становала на истом спрату, врата до врата са Андрићем, чекала је у трпезарији, са ташном у руци, спремна да крене.
Позван да нам се придружи, Андрић је изишао из своје собе. Поздравио се, мало збуњен, али при пуној свести, и са оним њему својственим извињавајућим осмехом човека који не воли другим људима да смета.
Отишао је у купатило, узео прибор за умивање и бријање, па и капи за очи на које га је подсетила Вера Стојић. Стрпао је све то у стару, смеђу, излизану торбу - ону с којом смо га годинама навикли да виђамо. Када је већ требало да се крене, сетио се још нечега и вратио у собу.
Изнео је танку књижицу, «Саморазматрања» Марка Аурелија у џепном, француском издању, па и њу придружио осталим стварима. Била је то његова последња лектира", преноси Знање.орг.
Фото: Профимедиа
Андрић је пребачен на Војно-медицинску академију. Тим лекара који је водио случај Иве Андрића саопштавају да су код књижевника наступила озбиљна оштећења због сметњи насталих поремећајем циркулације крви у мозгу.
Осим оштећења мозга, наступиле су и компликације у виду запаљења плућа и инфекције неких унутрашњих органа, па је настављено са интензивним лијечењем.
Лекари су Андрића одржавали у животу вештачки, свим средствима реанимационе технике. Пркосећи лекарским предвиђањима и протоколарним одлукама, више чврстом вољом но крхким телом, Иво Андрић је поживио у болесничкој постељи још готово пуна три месеца.
13. марта 1975. године преминуо је на Војно - медицинској академији у Београду. А кремирање посмртних остатака Иве Андрића обављено је 14.марта 1975. у Београду.
(Стил Курир)
БОНУС ВИДЕО
