POSLEDNJI DANI IVE ANDRIĆA: Nobelovac čitao OVU knjigu

Ivo Andrić je čistom igrom sudbine rođen u Travniku. NJegova majka, trudna do zuba došla je da poseti rodbinu, a tog 9. oktobra Ivo nije mogao da izdrži i rodio se baš u Travniku.

Porodica je godinama živela u Sarajevu, da bi se 1894. godine suočila sa teškom besparicom. Porodica ga daje tetki Ani, na čuvanje u Višegrad. Tamo Ivo završava osnovnu školu, a kada mu je otac umro vraća se u Sarajevo, gde završava srednju školu.

Prvi put se venčao kada je imao 66 godina. Oženio je svoju veliku ljubav Milicu Babić koja je bila udovica. Pisac je punih 30 godina čekao na Milicu. Priznao je da je "Jelena žena koje nema" napisana upravo za Milicu i objašnjava njegovu ljubav prema njoj.

Teško je zamisliti da je Ivo Andrić čekao preko 30 godina na svoju ljubav. Toliko je bio strpljiv i toliko je bio istrajan u tome da sačeka svoju Milicu, da je živeo pored nje i njenog supruga, kao najbolji prijatelj i drug sve dok ona nije postala udovica. Za to vreme svi su pričali da je on ekscentrik, neženja, čovek koji ne voli žene, a on je čekao na svoju "Jelenu, ženu koje nema".

Pročitajte još

Pet čestih navika vozača koje UNIŠTAVAJU auto

10:23

DA LI STE KULTURNI: Prema Čehovu, o tome svedoče ove osobine

08:49

"NEMOJ, TETKA!" Mlada iz viralnog snimka o svojoj sestričini

08:28

Ostavio HIT PORUKU glasnom komšiji: "Daj dušu da odmorimo"

20:07

Ivo Andrić je znao nešto: "Svi pravi životi su lepi i teški."

Sa tom mišlju je živeo svoj pravi, lepi život, mirno i tiho i onda: "LJubav, kad je iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja."

Kada su se venčali on i njegova Milica, život je napokon dobio svoj pravi smisao, a Ivo svoju ljubav.

"Mir i spokojstvo jedina su dobra i najveće dostojanstvo skromnih i bezimenih ljudi."

A onda, nakon godina lepog života, njegova Milica umire, a Ivo se povlači u sebe čekajući red da i on ode kod nje: "Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo."

Dane provodi čitajući, pišući, samujući... Pričali su da je poremetio s umom, da hoda kućom pričajući koješta, ali istina je bila da je nastupila komplikacija zbog poremećaja cirkulacije krvi, što je stvaralo maglu u mozgu.

"Život je stanje aktivnosti koje stalno teži ka smrti i primiče joj se lagano i postupno; a smrt je rešenje te duge bolesti koja se naziva život.Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se plašili. A nije trebalo. Trebalo je živeti."

S obzirom da nije imao nikakvih srodnika, hteo je da posle smrti od njegove zaostavštine i autorskih prava osnuje zadužbina namenjenu za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Izrazio je želju da se o njegovoj zadužbini brine dugogodišnja nezvanična lična sekretarica i prijateljica Vera Stojić, te da se deo novčanih sredstava koristi za dođeljivanje nagrade za najbolju pripovetku. Takođe, izrazio je uverenje da će Srpska akademija nauka i umetnosti najbolje odrediti šta da se radi sa njegovim rukopisima i prepiskom.

NJegov prijatelj Erih Koš svojevremeno je objasnino kako su izgledali poslednji dani Ive Andrića:

"Oko 9 sati 17. decembra zvala me je telefonom Vera Stojić i kazala da je Andrić proveo tešku i nemirnu noć, i da se jutros ne oseća dobro. Obratila se terenskoj ambulanti i lekarka koja ga je pregledala utvrdila je da mu je porastao krvni pritisak. Dala mu je lek i savetovala da se pozove lekar specijalista. Prvi kojeg se Vera Stojić setila bio je doktor Slobodan Kostić, Andrićev zemljak i prijatelj, šef Neurohirurške klinike koji se odmah odazvao pozivu.

Sada pozivaju i mene da se nađem pri ruci ako bi Andrića trebalo prebacivati u bolnicu. Za desetak minuta bio sam pred kućom u kojoj je stanovao u ulici Proleterskih brigada. Vrata mi je otvorila i nemušto me pozvala da uđem Andrićeva kućna pomoćnica.

U predsoblju je već dr Kostić okretao brojčanik telefona, nastojeći da obezbedi odgovarajući bolnički smeštaj. Vera Stojić, koja je stanovala na istom spratu, vrata do vrata sa Andrićem, čekala je u trpezariji, sa tašnom u ruci, spremna da krene.

Pozvan da nam se pridruži, Andrić je izišao iz svoje sobe. Pozdravio se, malo zbunjen, ali pri punoj svesti, i sa onim njemu svojstvenim izvinjavajućim osmehom čoveka koji ne voli drugim ljudima da smeta.

Otišao je u kupatilo, uzeo pribor za umivanje i brijanje, pa i kapi za oči na koje ga je podsetila Vera Stojić. Strpao je sve to u staru, smeđu, izlizanu torbu - onu s kojom smo ga godinama navikli da viđamo. Kada je već trebalo da se krene, setio se još nečega i vratio u sobu.

Izneo je tanku knjižicu, «Samorazmatranja» Marka Aurelija u džepnom, francuskom izdanju, pa i nju pridružio ostalim stvarima. Bila je to njegova poslednja lektira", prenosi Znanje.org.

Andrić je prebačen na Vojno-medicinsku akademiju. Tim lekara koji je vodio slučaj Ive Andrića saopštavaju da su kod književnika nastupila ozbiljna oštećenja zbog smetnji nastalih poremećajem cirkulacije krvi u mozgu.

Osim oštećenja mozga, nastupile su i komplikacije u vidu zapaljenja pluća i infekcije nekih unutrašnjih organa, pa je nastavljeno sa intenzivnim liječenjem.

Lekari su Andrića održavali u životu veštački, svim sredstvima reanimacione tehnike. Prkoseći lekarskim predviđanjima i protokolarnim odlukama, više čvrstom voljom no krhkim telom, Ivo Andrić je poživio u bolesničkoj postelji još gotovo puna tri meseca.

13. marta 1975. godine preminuo je na Vojno - medicinskoj akademiji u Beogradu. A kremiranje posmrtnih ostataka Ive Andrića obavljeno je 14.marta 1975. u Beogradu.

(Stil Kurir)