Српска православна црква 20. октобра обележава празник посвећен Светим мученицима Сергију и Вакху који је у народу познатрији као Срђевдан.
Они су према легенди били римски достојанственици на двору цара Максимијана (Марко Аурелије Валерије), савладара цара Диоклецијана (286-305). За овај дан, као и за велики број светаца, везују се бројна веровања.
Земљорадници (ратари) нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан не ваља орати. Данас је све мање људи који се баве пољопривредом у тој мери да читав дан проводе на пољу, али се то може односити и на оне који се рекреативно баве узгајањем појединих биљака, или раде у дворишту. Зато, уколико имате башту или гајите биљке, сутра немојте да се бавите тиме, одморите.
Такође, овај празник је у црквеном календару обележен црним, масним словима, па не би требало радити кућне послове. У нашем народу се верује да ће на тај дан бити излечени сви који болују од срдобоље (дизентерије) и болести костију. Такође се сматра да је Срђевдан природна граница између јесени и зиме, као и да на тај дан и дивље звери бивају питоме и кротке.
Стари је обичај да се на тај дан за украшавање користе палмине гранчице. На другим просторима Блиског истока, услед вековне доминације ислама, њихов култ је замро како је нестајало хришћанског становништва, па је већина некадашњих цркава претворена у џамије. Превласт друге религије није избрисала прастаре народне обичаје, па Св. Сергија пустињски номади и данас сматрају својим заштитником.
Прочитајте још
Услед убрзаних и честих миграција становништва у 19. и 20. веку данашње становништво са Срђевданом као својом крсном славом разбацано је широм простора Балкана, и у већини случајева то су појединачне породице, које су се током времена одвојиле од својих родова.Требало би да постите, али би било добро да кажете и коју добру реч комшији, пријатељу, породици.
Ретки су примери да на мањем географском простору буде већи број породица које славе Срђевдан. Досадашња истраживања показала су као изузетак село Горобиље код Пожеге у Србији, које још од 18. века има више породица са том крсном славом.
Срђевдан је једна од мањих слава на просторима Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, делова Хрватске. Слава се обележава 20. октобра, односно 7. по јулијанском календару, са обавезним паљењем славске свеће и прављањем славског колача. Срђевдан припада славама за које се припрема мрсна храна, изузев ако среда или петак нису дани славе. Свака кућа која слави Срђевдан морала би да има икону Св. Сергија и Вакха.
Фото: Профимедиа
На иконама се Св. Сергије и Вакхо представљају или у обичним тадашњим одорама са крстом и митром, знаком мучеништва, или, што је ређи случај, у војничкој опреми са палминим гранчицама у рукама. Остали славски обичаји разликују се од једног до другог географског простора, као и код осталих слава.
Земљорадници (ратари) нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан не ваља орати. Верује се да на тај дан и дивље звери бивају питоме и кротке. Предање казује да Свети Срђа, на свој дан, обилази све опанчаре, обућаре и са њима прославља, односно празнује. Српски народ сматра да је овај дан права природна граница између јесени и зиме.
БОНУС ВИДЕО:
