Био је врхунски спортиста, вероватно један од најбољих атлетичара које је земља икада имала, али му је домовина била преча од спорта.
Прикључио се војсци током НАТО бомбардовања СР Југославије и уместо да учествује на маратону у Грчкој решио је да обуче војну униформу.
Нажалост, баш је на Ђурђевдан 1999. године убијен снајпером од стране албанских сепаратиста у селу Качикол које се налази недалеко од Приштине. Домовина му је била испред свега...У
били су га албански екстремисти из такозване "Ослободилачке војске Косова" (ОВК) и сахрањен је у родном селу.
Фото: Н. Параушић
"Ко ће да брани праг моје куће, ако нећу ја"
Његове речи упућене својој мајци препричавају се и дан-данас. "Идем, то ми је дужност! Ко ће да брани праг моје куће, ако не ја? Неће ваљда неко из Суботице? Како да не одем. Шта би рекли моји из Стројинаца? Да сам кукавица. Да сам изневерио своју децу, свој народ и себе", одговорио је Горан мајци.
Прочитајте још
Управо је у Приштини упознао своју супругу Јелену, такође репрезентативку Југославије у атлетици и са њом је добио сина Николу и ћерку Катарину. Рођен је 26. јуна 1963. године у Крушевцу, одрастао је у селу Стројинци и тамо је живео све до селидбе у већи град због студирања.
Фото: Н. Параушић
Како су више пута за „Новости“ испричали Раичевићи, Горан је увек све радио беспрекорно. Био је сјајан ђак школе у Разбојни, ученик Гимназије, дипломац Пољопривредног факултета. Био је велики човек, супруга, отац, свуда и увек неустрашив.
Са таквим борбеним духом и осећајем одговорности, уместо репрезентативног учешћа на маратонској трци у Грчкој, одазвао се позиву за мобилизацију и отишао на Космет.
Фото: Н. Параушић
Његов батаљон кренуо је у извиђање терена. Када су дошли у село Качикол, сачекала их је заседа припадника ОВК, која их је засула пројектилима из ракетног бацача и кишом метака.
Један метак који је прошао кроз цераду камиона погодио је Раичевића, који на глави није имао шлем и погинуо је на лицу места.
У његову част испред стадиона Партизана подигнут је споменик који чува успомену на легендарног атлетичара који је дао свој живот за Србију.
Фото: Н. Скендерија
Фото: Н. Скендерија
Иначе, 11. маја 2022. ученици његовог родног Бруса трчали су у Горанову част.
Сећање на Раичевића још увек је живо у Брусу, од када су га у селу Качикол, на Космету, усмртили ОВК терористи. Погинуо је као припадник Трећег батаљона Приштинског корпуса, коме се прикључио 1999. године, иако је због спортских резултата био ослобођен војне обавезе.
Горан је био троструки првак Балкана у кросу, шест пута је побеђивао на „Белом кросу”, два пута на кросу РТС-а, пет пута на „Политикином кросу”, био је вишеструки првак Југославије на 5.000 и 10.000 метара и готово од првог дана каријере обарао је сопствене рекорде.
Породична кућа Раичевића у Стројинцима код Бруса још увек је место где се чувају бројне Горанове медаље, пехари, одличја, дипломе.
Инче, прошле године је одржано Светско првенство у кросу у Београду. Поново је Србија феноменално организовала једно велико атлетско такмичење и добила је похвале првог човека Светске атлетике Себастијана Коуа.
Фото: Н. Параушић
Наш тим је имао 13 представника, 9 у јуниорској конкуренцији и четири у микс штафети 4 x 2.000 метара.
Наша штафета је на крају завршила на 10. месту уз оборен државни рекорд, а представљали су је Елзан Бибић, Никола Раичевић, Теодора Симовић и Милица Томашевић.
Елзан Бибић је свакако био прва звезда штафете, али посебно је занимљиво учешће Николе Раичевића.
Фото: Н. Параушић
Он је иначе син легендарног српског атлетичара Горана Раичевића, хероја Србије који је дао свој живот за своју земљу у рату на Косову 1999. године, када је убијен из снајпера у заседи албанских терориста.
Горан је пре 30 година такође трчао на Светском првенству у кросу, а тога се у изјави за Телеграф присетио и његов син Никола после обореног државног рекорда.
- Честитам свим мојим тимским колегиницама и колеги. Остварили смо примарни циљ, а то је да будемо првих 10 штафета. Ово је први пут да ми наступамо у овој комбинацији микш штафети и надам се да ће у наредњим годинама то бити учестало. За мене је посебно некако част, након 30 година, након што је мој отац наступао на Светском првенству, сада сам се ја наступао и то ми је некако дало неку додатну мотивацију да наступим - рекао је Никола Раичевић.
БОНУС ВИДЕО:
