Пре више од два века, још пре 1800. године, улица Тошин бунар звала се “Пут за Бежанију” јер је водила до села Бежанија.
Све се променило доласком богатог Грка Теодора Апостолоса на ово поднебље… Апостолас је заправо био Цинцар, имућни трговац са севера Грчке који се, попут многих његових сународникам у Србији обрео бежећи од турског зулума.
Грци су, прелазећи преко Саве, у Земуну наилазили на хришћански мир и православни дух, па су се многи ту и задржали. Како су били мањинско становништво, временом су се измешали са Србима - неки уласком у брак са локалним девојкама, а неки једноставно узимањем српских имена… Баш то урадио је и Теодор Апостолас који је у историји остао познат као Тоша Апостоловић.
Постоји и прича да је Тоша Апостоловић заправо био Србин из Јужне Србије, али нико са сигурношћу не може рећи нешто више о његовом пореклу.
Познато је да је рођен 1745. у Солуну, да је преминуо 1810. у Земуну и да је он човек коме Тошин бунар дугује име.
Прочитајте још
Фото: Милена Анђела
Тошине недаће са здрављем
Апостоловићу је досељење у Земун (између 1765. и 1770. године) донео само просперитет – он је захваљујући сапунџијском занату и трговачком умећу зарадио велико богатство, постао утицајни грађанин и добротвор, црквени одборник, а неки записи указују на то да је чак био и председник Земунске цркевне општине у време када је тамо живело око шест хиљада становника.
Али, да све не буде идилично, побринуле су се Тошине недаће са здрављем - њега је морила тешка очна болест која је претила да му трајно и потпуно одузме вид.
У наставку приче историјске чињенице уступају место легенди…Прича каже да је Тоша имао необично сновиђење – уснио је једне ноћи како испод његових винограда на Бежанијској коси протиче лековита вода. Глас у сну му је поручио како би требало да се попне на узвишење и да са њега откотрља велико буре ка долини. Тамо где се буре заустави, Тоша треба бунар да ископа, јер ту се налази лековити извор, а потом да се свакодневно умива водом из њега како би поправио вид.
Апостоловић, с вером у чудесно оздрављење и немавши другог избора сем да покуша, послуша задатак из сна. Буре се зауставило у близини данашњег Студентског града, те је ту и саградио бунар са ђермом. Легенда даље прича како је вода из бунара заиста била лековита и да је Тоша заиста залечио своју бољку.
Тошин бунар - а бунара нигде
Убрзо након што је бунар подгнут постао је омиљено излетиште и место где су се Земунци често окупљали и из године у годину дочекивали уранак (прво ђурђевдански, а онда и првомајски). Одмах поред направљена је и кафана.
У знак захвалности овом “неимару” читаво подручје око бунара понело је име Тошин бунар, и то још за његовог живота, дакле пре 1810. године. Апостоловић је непосредно пред смрт земљиште на ком је имао винограде и на ком је никао бунар завештао цркви.
Од тада па све до данас, током више од два века, улица само је једном променила име и то током Другог светског рата када су је Немци звали Герингова.
Упркос томе што је овом делу Београда враћен стари, свима драг назив, бунар није имао среће да опстане до данашњих дана. Затрпан је после Другог светског рата, јер је у плану била изградња Студентског града у близини, а таква архаична “грађевина” није се уклапала у тада модерну и урбану концепцију.
Ипак, име је остало. Тако Тоша постаде “легенда” која живи ево, већ више од два века.
БОНУС ВИДЕО:
