Безмало исто толико времена у јавности несмањеним интензитетом опстојавају бројне дилеме, контрадикторни ставови, дијаметрално различите историјске оцене, али и бескрајно маштовите и често сасвим бесмислене теорије завере у вези са идентитетом, битним моментима из живота, датумом и узроцима смрти, местом, начином, па чак и бројем сахрана "највољенијег сина наших народа и народности"... Фото: Википедија/Јавно власништво
Јавност, међутим већ деценијама понајвише интригира необичан и крајње неочекиван изостастанак идеолошког обележја на гробном месту председника Јосипа Броза Тита.
Фото: Профимедиа
И тако долазимо и до, за многе, веома занимљиве и "мистериозне" "Куће цвећа" која се налази у комплексу репрезентативног и по много чему изузетног престоничког Музеја Југославије.
У средишту самог здања налази се саркофаг импозантних димензија, израђен од белог венчачког мермера, тежак чак девет тона, испод кога се налазе посмртни остаци доживотног председника СФР Југославије Јосипа Броза Тита.
На саркофагу се, такође, мимо свих очекивања, налази само крајње једноставан и концизан натпис који гласи:
"Јосип Броз Тито
1892-1980."
И ту, у очима теоретичара завере, почиње прави правцати заплет.
На овом месту је важно указати и на то да је Јосип Броз Тито, током вишедеценијског периода, уз пуно сагласје и ангажовање својих сарадника, веома минуциозно и темељно изграђивао култ сопствене личности што је било манифестовано бројним активностима, подизањем споменика, именовањем установа, предузећа, улица, тргова и градова, успостављањем "Штафете младости" и свеопштом идолатријом једног председника Републике која је претила да прерасте у својеврсно обожавање сасвим извесно смртне особе.
Заменивши 1945. године монархију Републиком, Југословени се, изгледа, у поратном раздобљу нису успели или нису желели одрећи и феномена "владара", овога пута без престола, некаквог доживотног предводника и идеолога што су све видели или учитали у личност Јосипа Броза Тита. Фото: Д. Миловановић
Прочитајте још
Но, вратимо се изнова изостанку управо тог "мистериозног", очекиваног и подразумеваног идеолошког обележја на председничком саркофагу.
Наиме, извор свих "дилема" и "мистерија" налази се у чињеници да се, мимо сваког очекивања, на Титовом гробном месту, авај, нигде не налази петокрака! Другим речима, како се уопште могло десити то да на гробу тог "архидиктатора, ортодоксног комунисте и србомрсца" нема петокраке?!
И тако смо сви дошли у ситуацију да безмало од самог дана председникове сахране, а то је био 8. мај сада већ далеке 1980. године, исувише често кроз медије и публикације будемо обасипани најразличитијим и најбесмисленијим теоријама завере којима је недовољно упућеној јавности "разоткривана мистерија" изостанка идеолошког обележја на Титовом гробу под којим је он остварио једну од најзначајнијих и свакако најконтроверзнијих државничких каријера током друге половине претходног века, и то у регионалним, европским и светским оквирима.
Уколико само на час по страни оставимо све те теорије завере и тумачења самозваних зналаца, а пажњу посветимо искључиво историјским изворима и чињеницама доћићемо до следећег крајње једноставног и истинитог одговора на питање зашто на председничком саркофагу у "Кући цвећа" у Београду нећемо пронаћи никакво идеолошко обележје, па ни другу Титу толико блиску петокраку.
Како бисмо одгонетнули ову у науци непостојећу дилему и "мистерију" потребно је да се подсетимо тога да је још 1960. године, током боравка у САД у намери да присуствује заседању Генералне скупштине УН, друг Тито изразио жељу да посети Елеонору, удовицу председника Франклина Д. Рузвелта, како би у врту њихове породичне куће у коме је био сахрањен амерички шеф државе из периода Другог светског рата њему и одао почаст.
О тој посети, осим званичних писаних извештаја чланова југословенске делегације и бројних медијских извештаја, на посебно занимљив и драгоцен начин сведочи и изузетан журнал у продукцији "Филмских новости", некада југословенског, а данас пребогатог српског националног архива документарног филмског материјала.
Вреди указати и на то како је председник Рузвелт сахрањен у монументалном правоугаоном саркофагу, израђеном од белог мермера, који се налази у самом средишту цветне баште његовог некадашњег породичног дома.
На саркофагу, гле чуда, не постоје никаква идеолошка или државна обележја осим једноставног исписа који садржи име и презиме покојника, као и године његовог рођења и смрти.
Председник Тито је већ током саме посете породичном дому Рузвелтових изразио нескривену задивљеност једноставношћу гробног места једног од најзначајнијих светских државника претходног века те је у наредним годинама, у више наврата, говорио како би и он волео да почива у средишту своје цветне баште, и то у саркофагу израђеног од белог мермера на коме би се налазио само концизан натпис који би садржавао искључиво његово име, презиме и надимак, као и године рођења и смрти.
И тако је и било урађено.
Цветна башта председника Рузвелта симболички је била "ископирана" у Београду, у објекат под називом "Кућа цвећа" која, на неки начин, наткриљује приватни југословенски председнички врт засађен најразличитијим лепим цвећем и другим биљкама.
Како би и југословенски доживотни председник, баш као и његов амерички "колега", почивао под ведрим небом, вешто је било пројектовано, а потом и удешено да саркофаг са Титовим посмртним остацима буде постављен непосредно испод лантерне у "Кући цвећа", другим речима под "отвореним" небом.
Оно што јесте необичан куриозитет односи се на чињеницу да је "највећи син наших народа и народности" заиста био сахрањен два пута, и то током једног те истог дана. Фото: В. Данилов, Профимедиа
Када је 4. маја 1980. године спикер РТВ Београд Миодраг Здравковић кроз сузе објавио да је друг Тито умро, почела је ,,биткаˮ инжењера Драгомира Гавриловића са временом. За само седамдесет два сата, колико му је стајало на располагању, било је нужно да се у "Кући цвећа" избетонира површина од 200 м1 у чијем би склопу била гробница, простор за мимоход и трибине за неколико стотина високих званица из читавог света.
Упркос изузетно кратком временском року и исцрпљености, све је било завршено на време – у рано јутро 8. маја 1980. године. Била је спремна и монументална надгробна плоча специјално за ту прилику израђена од аранђеловачког венчаца, тешка читавих девет тона.
Како је инжењер Гавриловић у више наврата касније сведочио, ,,било је јасно да се она [мермерна плоча тешка девет тона] само помоћу дизалице може поставити на гроб, а тако дуготрајан и неизвестан чин не би био баш ефектан пред светским камерама. … Одлучили смо да уместо праве надгробне плоче ставимо маску, такође мермерну, али знатно лакшуˮ.
И док је, захваљујући телевизијском преносу безмало читав свет нетремице пратио сахрану председника Тита од кога су се ту, у ,,Кући цвећаˮ, опраштали бројни светски званичници, инжењер Гавриловић је страховао ,,да се нешто не отме контроли. Питао сам се, шта ако свеже залепљене плочице [од којих је била сачињена мермерна маска која је требало да симулира председнички саркофаг] почну да отпадају?ˮ.
Ипак, све је, на срећу, протекло без непријатних изненађења. Када су се камере угасиле, а државници напустили комплекс, тачно у 16.30 часова започео је и последњи чин председничке сахране. Овога пута, без присуства јавности и званичника.
Сандук са посмртним остацима председника Тита, који је три дана пре тога закован стигао из Љубљане у Београд, извађен је из гробнице, обложен бакарном маском и поново спуштен на дно. Да би председник Тито почивао што мирније, преко сандука је стављена бетонска плоча, па је тек тада преко ње била постављена она мермерна, тешка невероватних девет тона.
Тако је тек у касним вечерњим сатима тог 8. маја 1980. године, у присуству свега неколицине људи, коначно била окончана сахрана председника Тита.
И тако долазимо до сасвим једноставног и у историјским чињеницама утемељеног одговора на вишедеценијско питање зашто нема петокраке на саркофагу председника Тита што би надамо се, једном за свагда, требало да стави тачку на још један у бескрајном низу наших савремених митова који дуги низ година заокупља пажњу јавности на просторима некадашње СФР Југославије, али и шире.
Да ли ће до тога, на послетку, и доћи зависи искључиво од нас, односно од наше спремности да одбацимо сопствену лаковерност, склоност митовима и ,,мистеријамаˮ, и да већ једном коначно почнемо да поклањамо поверење историјским чињеницама и стручњацима.
БОНУС ВИДЕО
