Шербеџијин текст преносимо у целости:
Моје родно село зове се Бунић. Оно је на потезу између Коренице и Удбине. У Лици. Пољедњи пут сам у њему био '89 године. Не сјећам се тачно да ли сам ишао на Силбу, или се враћао. Свратио сам код стрица. Испекао ми је јагње. Било је, баш онако - гала. Онда сам био и код другог стрица, у Кореници. То је био пољедњи пут.
После су се догађаји само ређали. Из Загреба сам отишао годину дана касније. Пут ме је водио у Београд. Дошла је моја растава брака. Женидба са Ленком. (Ленка Удовички, редитељ, супруга Радета Шербеџије, прим. ред.) Онда је кренуо рат. У Београду се родила Нина. Отишло смо из Београда у Словенију, у Љубљану.. И још даље, и све даље... У свијету су се родиле и Вања, и Милица. Неколико пута сам за све ове године ишао до Загреба, али: Бунић је био "тамо далеко".
Фото: З. Кнежевић
Чудна ствар. У овом рату ја сам изгубио неколико својих мјеста, јазбина. Изгубио сам Бунић, изглобљен сам из мјеста у којем сам рођен... Изгубио сам Винковце и родитељску кућу... Изгубио сам Загреб, у њему су остала моја дјеца, ствари, успомене... Изгубио сам... Често сам се сјећао Загреба враћајући се дјеци, успоменама, пријатељима бившим и садашњим. Ипак, моја најјача емоција била је везана за мјесто у којем сам рођем. У Бунићу сам најмање времена у свом животу провео. Тамо сам само рођен, имао сам само годину дана када су се моји родитељи преселили у Винковце за које су везани и моје дјетињство, и младост.
Ипак, Бунић је остао моје мјесто. Као сасвим мали, љета сам проводио код ујака и стричева. После, кад сам пошао у школу, сваки школски распуст био је мој у Бунићу. Ми нисмо били нека имућна фамилија, средњи сталеж, и подразумјевало се да на одмор идемо у родно село. Нису били у питању само материјални разлози, него је и мој отац баш тако хтио. Због тог његовог става, море сам видио тек у четрнаестој години! Кад сад помислим: море ме у дјетињству није ни привлачило. Једва сам чекао распуст да бих отишао у Бунић. Био сам јако везан за моје дједове, ујаке, стричеве, за тај тамо простор. Био сам очаран коњима. Сјећам се: као клинац, ваљда, од десетак година јахао сам коња без седла. Пењали смо се онако голи и боси, само у гаћицама, и јурцали освајајући свијет. Коњска длака нам се лијепила са знојем међу ногама, тешко је то било опрати и скинути. Сада имам утисак да је та скрама међу ногама остајала целог љета. Врло често сам се у мом егзилу у Лондону сјећао мог села, кућа мојих дједова, стричева, ујака. Присјећао сам се чак и лица сељана. Понекад бих, сасвим живо, осјећао и мирис села који се заувијек увукао у ноздрве.
Прочитајте још
Фото: репринт ТВ Новости
Игор Гало ме је овог љета позвао да дођем код њега у Обртањ. Био сам у Пули и одлучио да ту љетујем, да Нина, Вања и Милица буду са Данилом и Луцијом. Два тједна смо били заједно. Био сам најсретнији човјек на свијету. Било је и других и тешких ствари, али ја сам био најсретнији: сва моја дјеца, све оно што ја имам. Два тједан је пролетило, Ленка је морала на састанак са једном америчком списатељицом у Сарајево. Игор је предложио да идемо преко Лике и свратимо у Бунић. Кренули смо са два џипа. Тако смо моје кћери и ја ово љета били у селу у којем сам се родио.
Зидину наше куће нисам могао препознати од корова у који је зарасла. И цијело село је зарасло у коров и дивље растиње. Ни једна кућа није спаљена и срушена у мом селу, само су испражњене. Пусте. У селу тишина пустог мјеста. Ујакову кућу сам препознао и њега нашао. Он се вратио из Србије и почео да обнавља огњиште. Вратило се још тридесетак људи од три стотине и нешто колико их је ту живјело.
Све је изгледало помало невјероватно. Изгледало је као село из бајке о Трноружици. Као да је заспало. Само коров и бурјан није обавио дворац него сеоске куће. Ипак, препознао сам га и његов мирис био је сасвим приближан ономе који памтим, само помало истањен.
Фото: Н. Скендерија
Прошао сам свим кућама. Био сам у кући мога дједа, мога стрица... Моје куће нема, тамо је само зидина, али није зидина од овог, него још од оног рата. До зидине је израсла шљива. Ту је некада била моја Гркица која се сасушила. Гркица, грка трешња моја. Било је то највеће стабло на свијету, толико богата, толико плодна. Била је то чувена Гркица у крају. Сад је потпуно сасушена, нагнула се на лијеву страну... Може ли дрво од туге да се сасуши? А шљива млада.
У стричевој кући смо се сликали. Узео сам гитару, и у том корову између стричеве куће и штале, ми смо пјевали пјесму коју сам написао у Лондону о мом крају и мом селу. Писана је једне зиме на Божић. Помислио сам а и одлучио: ако буде среже и живота, кад тад ћу ту у Бунићу, ту гдје је шљива израсла, саградити моју прву кућу. То је мој дугорочни план, моја стратегија. Не морам ни живити у њој, само да кућа тамо буде, и уз њу шљива - да знам гдје ми је кућа.
Фото: Тањуг
Када сам се те '89 године малим бродом враћао са Силбе у Задар, знао сам да је то пољедњи пут. Било је то неко ирационално осјећање: знао сам да повратка нема. Касније се показало да ме осјећање није варало. Убрзо је почео ковитлац у мом животу. Онда је почео рат и усковитлали су се и кренули другим током животи многих људи. Остављајући Бунић за собом, нисам имао тај осјећај дефинитивног растанка: вратићу се и направити кућу. Можда ће мој повратак још неког увјерити да мора баш тамо да се врати. Та политика неће вјечно трајати, мораће се средити ствари. То што се десило, то је трагедија. Али, у свему томе постоје људи који ничему нису криви. Разбацани су по мјестима која нису њихова мјеста, по земљи која није њихова земља. Они не знају да живе ни овдје у Србији ни било гдје другде. Страшно је човјеку живјети без своје куће. Ко може мом стрицу замјенити његов извор воде који је тамо украј његове куће! Он без тог извора не може да живи. А он се неће вратити. Мој стриц је стар човјек, боји се. Неће се вратити ни мој отац. Овдје је гроб моје мајке. Моји ујаци су се вратили. Ја ћу се вратити.
* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај текст је изашао у "ТВ Новостима" 2. септембра 1998. године.*
БОНУС ВИДЕО:
