Истакавши на почетку да јој је тешко да издвоји једну "страницу из свог живота", она је одлучила да у тексту поброји истакнуте људи из "Атељеа 212", који у то време више нису били међу живима. Текст преносимо у целости:
Тешко је истргнути само једну страницу из свог живота, посебно када су већином исписиване пред очима јавности. Када ми је ове године професор др Владимир Јевтовић предложио да направимо представу по тексту Лалета Павловића "Моја мама" и на тај начин обележимо 40 година мог глумачког живота нашла сам се у чуду. Зар је већ толико година прошло откако сам закорачила на сцену? Немогуће. Можда је грешка. А онда ме је професор подсетио да сам 1958. дипломирала на Академији. Истина, да глумим почела сам касније, после постдипломских студија, а у позориште сам стигла тек када било места за мене. Е за то време од тридесет и пет година како сам у ангажману било је невероватно много успона и падова, бура и затишја. Свашта сам доживела, иако је мој живот наизглед био веома обичан.
Никада нисам била гламурозна глумица, била сам тркач, војник на мртвој стражи. Цео живот посветила сам том сулудом циљу, који ми је изгледао потпуно недостижан. Са зебњом сам се питала да ли ћу икада играти главну улогу.
Фото: Д. Мишић
Осим јасног циља, имала сам и срећу да се дружим са изузетним људима. Везаност за једно позориште, "Атеље 212", много ми је донело, али и одузело. Моја животна грешка је што се везујем за људе, институције и ствари. Није једноставно када некога, као мене, у животу прате парадокси, смена доброг и лошег, ведрог и тужног. А било је много лоших ствари. Да бих опстала, изградила сам механизам брисача. Нажалост, бришући лоша сећања понекад сам брисала и добра. Ово је добар разлог да се сада, исписујући страницу живота, сетим неких људи којих више нема, а који су умногоме обогатили мој свет.
То ме враћа у златно доба успомена, срећно време живљења мог позоришта са легендарном Миром Траиловић која, надам се, још није заборављена. Док смо ми живи она неће бити заборављена, али већ младе генерације не знају ко је она била. А Мира је била посебна жена, сва у контрастима и парадоксима, жена која је много учинила за духовни успон Србије. Била је на челу "Атељеа" од времена када је од Бојана Ступице преузела позориште из зграде "Борбе" са 212 столица, у време када се градило ново, у Улици Лоле Рибара. Никада није била злопамтило, ценила је рад и своје сараднике. Подједнако јој је било стало до мишљења стручних људи, као и до мишљења ватрогасца или сценског радника у позоришту. Градећи путеве према светској сцени основан је Битеф, којем је Мира подарила најлепши део своје личности. Тај модерни театар отворио нас је ка свету. Јер, нису само позоришта долазила код нас, него смо и ми одлазили у друге земље. Било нас је на великим светским фестивалима, у Москви, Мексику, Њујорку... Осим глумачког ансамбла, на сва та путовања Мира је водила и пријатеље, спољне сараднике "Атељеа", интелектуалце са којима смо сарађивали.
Прочитајте још
Фото: репринт ТВ Новости
Данило Киш је дуго био драматург у нашем позоришту, али и мој велики друг. Памтим једно дивно путовање и гостовање по Мексику, када је са нама ишао и сликар Мића Поповић, који је режирао "Виктор или деца на власти"... Замислите турнеју на којој смо се, поред Бранка Плеше, Гуте Добричанина, Мухарема Первића, Михиза, Киша, Миће Поповића и ми шверцовали. Били су то прави интелектуални семинари. Данас ми је жао што нисам записивала њихове дуеле и приче. Сећам се како смо дочекивали зору у собама по Москви и Лењинграду, док су ти генијални људи причали и полемисали... А ми смо слушали и упијали. Касније и у Америци смо се читав месец на сличан начин дружили. Захваљујући тим турнејама била сам у прилици да упознам изузетан свет.
Било је то време процвата "Атељеа". Али нема више Мире, нема Киша, нема Миће Поповића, нема Аце Поповића... Умрло је много мојих дивних пријатеља и драгих људи који су ми обогатили живот. Овако бих желела да их се сетим, од Пере Богићевића, мог старог "ратног друга" с Радија, и Небојше Комадине, да не причам о својим колегама који су се преселили у велико небеско позориште.
Фото: Н.Фифић
Ево, прошло је већ две године откако је отишао и Драган Кресоја, заједно са својим сином. А био је изузетан човек. Наше пријатељство је почело још на снимању "Ужичке републике". Био је један од асистената редитеља Жике Митровића. Када сам одиграла ту потресну сцену Драган ми је рекао: "Знаш, када ја будем редитељ ти ћеш код мене играти". И заиста, када је почео да снима филмове, играла сам и у "Октоберфесту", "Пун месец над Београдом", "Тамна је ноћ", "Оригинал фалсификата"... Напросто ме је уметао као неки своју Талију. Има ту нешто. Онда је правио мој филмски портрет. Завршили смо у уторак, а у среду, 6. новембра је погинуо. Таква неправда од судбине, просто невиђено. Исидора Секулић је једном рекла "Божја правда је често неправда". Ову изванредну мисао често имам на уму. Постоје неки људи, као што је био Кресоја, који су напростије речено нека врста мученика. Често ме походи њихова благост, те дивне миле очи, пуне љубави и разумевања за човека. Неговао је своја пријатељства, био пажљив према људима, уливао им наду... То су ти анђели, а ваљда Бог узима анђеле. Тако дивна душа, поштен, вредан и предан човек који ништа лако није добио у животу. Морам да кажем како ми је са сузама у очима, загрцнувши се, рекао да у сто југословенских филмова није уврштен ни један његов. Па, то је страшна неправда. Зар ни филм "Крај рата", ни "Оригинал фалсификата" који је био номинован за Оскара? Каква је то судбина која прати човека? Две године откако је погинуо, а нико да га помене, да га се сети. Лепо је било од Ђоковића, директора Академије уметности, што је установио награду "Драган Кресоја" за најбољег студента режије.
У овом времену, у којем владају демони, не можемо а да се не сетимо тих анђела који су наш живот учинили смисленијим и срећнијим. Бог их је узео у небеско позориште.
* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај текст је изашао у "ТВ Новостима" 4. новембра 1998. године.*
БОНУС ВИДЕО:
