Меша Селимовић је релативно касно започео своју књижевну каријеру, али је брзо постао један од најпризнатијих писаца у бившој Југославији. Његова проза се одликује слојевитим промишљањима о човеку, његовим унутрашњим конфликтима, идентитету и друштвеним питањима. Поред својих романа, писао је и есеје, приповетке и критике.
Фото: Википедија
Његови ликови су често суочени са моралним дилемама и унутрашњим конфликтима, док је атмосфера његових дела прожета осећајем туге, усамљености и бесмисла. Његово писање је у великој мери било инспирисано егзистенцијалистичком филозофијом, посебно делима Достојевског, Кафке и Сартра.
Каква срамота га је пратила до гроба?
Меша је имао два брата, Теуфика и Шефкију.
Шефкија Селимовић је био шеф команде тузланског краја коме су усташе похарале и попалиле кућу и окућницу. Негде пред крај 1944. сазнао је да му је, пуком срећом, жена преживела концентрациони логор и да треба да се врати у Тузлу. На брзину поправљене празне собе требало је претворити у дом, па Шефкија узима из Главног магацина кревет, орман, сто, столицу и пар неоходних ситница. То је био неопростив грех, управо због чињенице да је партизан и да потиче из породице где су два брата комунисти и борци.
Прочитајте још
Стрељан је у зору, невин, жртвован слепој идеологији која није имала разумевања за радост човека коме се враћа жена из усташког пакла и којој жели да створи какав-такав дом.
Најстрашније од свега је држање трећег брата - Тевфика, партизанског команданта и моћне фигуре у војној хијерархији тузланског краја, који није хтео да се укључи и интервенише за брата.
Меша никада није опростио Партији убиство Шефкије, али ни брату равнодушност и незаузимање за очигледно невиног човека. Никада није престао ни да трага за његовим гробом, остало је непознато где је сахрањен, што је била казна предвиђена за највеће зликовце.
Много касније, из ове туге и побуне против најцрњег једноумља, настало је његово ремек-дело, “Дервиш и смрт”. Омаж и извињење брату који је своје последње речи записао на цедуљи која је Меши тајно дотурена: “Брате, нисам крив”.
Најпознатије дело Меше Селимовића, "Дервиш и смрт", дубоко је филозофски роман који истражује питања вере, морала, кривице и осамљености. Радња је смештена у османску Босну, а прича прати Ахмеда Нурудина, дервиша који покушава да пронађе смисао у свету неправде након што му је брат неправедно ухапшен и погубљен. Роман представља дубоку интроспективну анализу човековог односа према Богу, друштву и самом себи. Кроз Нурудинову личну трагедију, Селимовић разматра универзалне теме, као што су судбина, правда и бесмисао постојања.
Фото: Фејсбук принтскрин/Mesa Selimovic-citati koji zive
Због љубави настао скандал
Његова прва жена била је Деса Ђорђић, професорка фискултуре у тузланској Гимназији. Они који су је познавали кажу да је била висока, витка, окретна, жустра, али и размажена жена навикнута да све добије. Са Мешом је добила ћерку Слободанку.
Међутим, када је Меша у Београду срео Дарославу Божић, ћерку официра краљеве војске, бесповратно се заљубио у њу. Осетио је да је она за њега - дар од Бога.
Са друге стране, Деса је толико замрзела Дарку да ју је жигосала као прељубницу, браколомку, разарачицу дома, неморалну жену. Њена љубомора је била толико јака да је Меша морао да изађе пред суд своје партије да се оправда и објасни.
"Зашто си оставио жену и ћерку?", било је питање које су му постављали на сваком кораку.
Предложено је да се казни строгим укором, али га је Комитет савезних министарстава казнио искључењем, због неискрености према партији и кршења партијског морала. Наиме, неко ко је из партизанске породице, прикладно ожењен женом такође партизанског опредељења, није смео да помисли да, као неки неморални буржуј, има љубавницу, и то ћерку краљевог официра!
Ово је био веома болан моменат за Мешу, коме је партија сурово и неправедно одузела рођеног брата. Тако се његова партија, којој се из идеала о равноправности и истинском вредновању човека давно придружио, поново огрешила и покушала да му истргне и другу љубав, ону према жени.
Није се дао Меша сломити ни издајом дојучерашњих сабораца, ни недостојним бежањем некадашњих пријатеља, ни бедом, суровом бедом коју су он и Дарка упознали бранећи једно друго.
Пар је добио две ћерке и наредних 20 година провео у борби за своју љубав. Сви су их игнорисали, одбацили и презрели. Меши је најтеже пало одбацивање колега:
- Мало је требало па да почну пролазити кроз мене као кроз ваздух, или газити по мени као по води. Осјетио сам страх. Како су ме то убили? Нисам рањен? Нисам заклан? Нисам мртав, али ме нема. Забога, људи, зар ме не видите? - описао је своје стање у “Тврђави”.
Како су изгледали последњи сати Меше Селимовић?
Меша Селимовић је велики део свог живота провео у Сарајеву, где је радио као професор и уредник, али је пред крај живота преселио у Београд. Иако се осећао дубоко повезаним са Босном и њеном културом, често се осећао маргинализованим због својих ставова и личних трагедија.
У београдској Јовановој улици 11. јула 1982. године преминуо је Мехмед Меша Селимовић. Имао је је 72 године када је мирно уснуо док је на телевизији гледао пренос финалне фудбалске утакмице Светског првенства.
Било је тачно 22х, а дуго након што је отишао, поред његовог непокретног тела седела је његова Дарка - жена због које је вредело ризиковати све, што је Меша и урадио.
Сахрањен је у Алеји заслужних грађана, а званичн органи СР Босне и Херцеговине су након његове смрти тражили да се Мешини остаци пребаце у Сарајево и да тамо буду покопани, али до тога никад није дошло.
- Босна је тешка, теретна земља у којој није лако живјети ако си центиметар виши од осталих. А мени је судбина доделила тај центиметар и осудила на вјечно испаштање - чувене су речи Меше Селимовића које умногоме осликавају, заправо, цео његов живот.
