Збирка "Утопљене душе" била је прва песничка збирка аутора Владислава Петковића Диса, објављена 1910. године. Седам година касније, у току Првог светског рата, песник је прешао Албанију и стигао до Грчке, где се нажалост удавио у Јонском мору.
- Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака, да однесем све што имам у дубину у дубоку... - гласили су стихови објављени у овој збирци, који су се на чудан начин обистинили, као да је песник предвидео сопствену смрт.
Фото: Википедија
Зла коб овог песника пратила је целог живота. Још као дете био је принуђен да посматра како му рођена браћа и сестре умиру, а да ништа није могло да их спаси. Од дванасеторо деце, колико су имали његови родитељи, само четворо је доживело да заврши школу.
Када је почео Први светски рат (тада познат као Велики рат), Дис је, као и већина Срба била принуђена да са војском крене путем Крфа. Петковић је боловао од туберкулозе. Породицу је био принуђен да остави у Србији, али је писао писма, покушавајући да сазна шта се дешава са његовим најмилијима.
Прочитајте још
Тек 1916. примио је писмо од своје супруге која га је обавестила да није примила новац који јој је послао. Тада схвата да је његов познаник трошио његов новац по кафанама на Крфу, уместо да га пошаље Дисовој породици и да су му жена и деца гладни код куће.
Очајан, написао је жени друго писмо.
- Путујем данас. Да се опростимо... Ја бих себе казнио смрћу што сам у овим приликама поверовао другима - биле су последње речи које је песник упутио својој супрузи.
Тог маја немачка подморница погодила је брод "Илирију" на ком је Дис био укрцан. Брод је полако тонуо, а песник се, по сведочењу неких преживелих, међу последњима укрцао у чамац. Прво су ишле жене и деца, па стари, а тек онда млађи мушкарци. Два дана касније извучено је његово беживотно тело.У џеповима су му нађене наочаре и драхма и по. Тело је положено назад у плаву гробницу.
Када се рат завршио, његова жена Христина сматрала је да као жена српског песника и курира Министарства просвете има право на пензију. Док је чекала да јој одобре молбу, задесила ју је нова трагедија.
Њихова ћерка Гордана умрла је од опекотина у пожару изазаваном несрећним околностима. Као да то није било довољно, неколико година касније њихов син Мутимир нестао је без трага као припадник јединица Драже Михаиловића. Жена чије је срце препукло три пута, поживела је сама још неколико година док се није упокојила.
Фото: Википедија
Од Диса су нам остале две изузетне збрике поезије и у њима антологијске песме "Тамнива", "Нирвана" и "Можда спава". Песму "Можда спава" критичари данас сматрају најлепшом тихом песмом у целој српској књижевности. (Најлепша гласна песма је "Санта Мариа делла Салуте" Лазе Костића).
Да је поживео, српско песничко наслеђе било би богатије. Песник који је прешао Албанију, преживео глад, несрећу, метке и рат, утопио се у Јонском мору. Српска историја памти га као "уклетог песника" због тога што је имао несрећан, трагичан живот, као и његова браћа и сестре, али и деца која нису доживела одрасло доба. Умро је са 37 година.
(Информер)
БОНУС ВИДЕО:
