Iako im se život zbog rata menjao više puta, svoje korene nisu zaboravljali, a jedno drugom su bili veliki oslonac i vetar u leđa. Kada je ubijen, Gordani je deo duše zauvek nestao.
Foto: Profimedia
- Đinđići su, dušo, poreklom s Kosova, ja - Bosanka iz Šamca. Moj suprug Drago bio je vojno lice, penzionisan u činu pukovnika Jugoslovenske narodne armije. U Šamcu smo se upoznali i venčali. Tamo su rođeni Gordana i Zoran. Zoran je osnovnu školu završio u Šamcu, a dva razreda gimnazije u Travniku. Lepo smo živeli, složno: Srbi, Hrvati, muslimani... Svi! Nikad se nismo delili. Taj prokleti rat! Gordana je maturirala u Travniku, a onda je, kad smo se doselili u Beograd, upisala medicinu, pa specijalizirala. Često smo se selili. Negde 1967. godine smo se doselili u Beograd, čini mi se - pričala je Zoranova i Gordanina majka, objašnjavajući kako su živeli u Bosni pre sukoba. Nije mogla ni da zamisli da će jednoga dana i njen sin tragično nastradati.
Kada je Mila videla svog naslednika kako nepomično leži na bolničkom krevetu tog 12.3.2003. godine nije dozvolila lekarima da joj ublaže bol lekovima za smirenje.
Foto: N. Fifić
Pročitajte još
- Nisam htela da dozvolim da mi umanjuju bol. „Neka boli!“, vikala sam. „Pobogu, ubili su mi sina!“ Ležao je tako... Miran, čistog lica. Bio mi je sav život... Imam ja i Gordanu, tačno je, ali je Zoran bio moj život. Ružica je već bila kod Zorana, pre mene. Kad sam izašla iz sale, videla sam da razgovara s Mijatom, doktorom. Posle je otišla do prozora, gledala dole kako se ljudi okupljaju. Kako može, pomislila sam. Odozdo su vrebali foto-reporteri. Onda sam otišla...Kod Ružice, u njihov stan. Plakala sam. Videla sam da su nekima zasmetale moje suze. Želela sam da vrištim jer sam znala koga sam izgubila.
Brat i sestra Zoran i Gordana Đinđić rođeni su u Bosanskom Šamcu. Sa roditeljima su se krajem šezdesetih godina preselili u Beograd, ali njihova veza sa Bosnom nikada nije prekinuta. Prijatelji i uspomene na sretno i bezbrižno detinjstvo predstavljali su nit koja ih je vezivala za zemlju u kojoj su rođeni.
Foto: N. Fifić
- Mi smo u Travnik došli da živimo 1962, a odselili smo se 1969. godine. Poslednji put u Travniku sam bila 1989. na obeležavanju dvadeset godina mature. Sebe sada ne posmatram kao Gordanu koja je ovde završila gimnaziju, već osobu koja je provela najlepše dane sa svojim bratom. Svaka ulica me ovde podseća na naš zajednički život. Na naš odlazak u školu, šetnje do Plavih voda, mesta gde smo se svi kretali. Zoran je ovde završio dva razreda gimnazije. Bio je jako nemiran, živ, pokretan - otkrila je Gordana Đinđić Filipović u svojoj ispovesti iz 2013. godine za "Slobodnu Bosnu".
BONUS VIDEO:
