Иако им се живот због рата мењао више пута, своје корене нису заборављали, а једно другом су били велики ослонац и ветар у леђа. Када је убијен, Гордани је део душе заувек нестао.
Фото: Профимедиа
- Ђинђићи су, душо, пореклом с Косова, ја - Босанка из Шамца. Мој супруг Драго био је војно лице, пензионисан у чину пуковника Југословенске народне армије. У Шамцу смо се упознали и венчали. Тамо су рођени Гордана и Зоран. Зоран је основну школу завршио у Шамцу, а два разреда гимназије у Травнику. Лепо смо живели, сложно: Срби, Хрвати, муслимани... Сви! Никад се нисмо делили. Тај проклети рат! Гордана је матурирала у Травнику, а онда је, кад смо се доселили у Београд, уписала медицину, па специјализирала. Често смо се селили. Негде 1967. године смо се доселили у Београд, чини ми се - причала је Зоранова и Горданина мајка, објашњавајући како су живели у Босни пре сукоба. Није могла ни да замисли да ће једнога дана и њен син трагично настрадати.
Када је Мила видела свог наследника како непомично лежи на болничком кревету тог 12.3.2003. године није дозволила лекарима да јој ублаже бол лековима за смирење.
Фото: Н. Фифић
Прочитајте још
- Нисам хтела да дозволим да ми умањују бол. „Нека боли!“, викала сам. „Побогу, убили су ми сина!“ Лежао је тако... Миран, чистог лица. Био ми је сав живот... Имам ја и Гордану, тачно је, али је Зоран био мој живот. Ружица је већ била код Зорана, пре мене. Кад сам изашла из сале, видела сам да разговара с Мијатом, доктором. После је отишла до прозора, гледала доле како се људи окупљају. Како може, помислила сам. Одоздо су вребали фото-репортери. Онда сам отишла...Код Ружице, у њихов стан. Плакала сам. Видела сам да су некима засметале моје сузе. Желела сам да вриштим јер сам знала кога сам изгубила.
Брат и сестра Зоран и Гордана Ђинђић рођени су у Босанском Шамцу. Са родитељима су се крајем шездесетих година преселили у Београд, али њихова веза са Босном никада није прекинута. Пријатељи и успомене на сретно и безбрижно детињство представљали су нит која их је везивала за земљу у којој су рођени.
Фото: Н. Фифић
- Ми смо у Травник дошли да живимо 1962, а одселили смо се 1969. године. Последњи пут у Травнику сам била 1989. на обележавању двадесет година матуре. Себе сада не посматрам као Гордану која је овде завршила гимназију, већ особу која је провела најлепше дане са својим братом. Свака улица ме овде подсећа на наш заједнички живот. На наш одлазак у школу, шетње до Плавих вода, места где смо се сви кретали. Зоран је овде завршио два разреда гимназије. Био је јако немиран, жив, покретан - открила је Гордана Ђинђић Филиповић у својој исповести из 2013. године за "Слободну Босну".
БОНУС ВИДЕО:
