Dakle, pismo koje je upamtilo Crnu Goru i pronelo slavu Crnogoraca danas se ni u tragovima ne može pronaći u zvaničnoj korespondenciji, medijima, javnoj upotrebi uopšte. NJegovu nedostižnu estetiku pretvorili smo u predmet sprdnje, iščuđavanja, zaobilaženja. Ono je kod mlađih naraštaja postalo sinonim za prevaziđenost, znak getoizacije, siromašni font ili prosto simbol obaveznog pismenog zadatka kojim se otaljava još jedna u nizu obaveza one zaostale škole iz XIX veka koja nikako da uhvati korak s vremenom i konačno nas nauči kako da se odreknemo sebe jer bitkoini i berza ne mogu da čekaju.
"Pismo koje je pronelo slavu Crnogoraca kod mlađih naraštaja postalo sinonim za prevaziđenos"
Nedostatak svesti i identitetska konfuzija učinili su da ćirilica, za sada, dominira samo grobljima i retkim ustanovama koje egzistiraju daleko od državnog budžeta. Ali, onako kako Čomski može da zamisli arhivu budućnosti, ali ne može čoveka koji će u njoj nešto tražiti, tako i mi sasvim lako možemo zamisliti groblje, ali ne i onoga koji će umeti da razabere slova na njegovim spomenicima.
Što se našeg jezika tiče, on deli sudbinu ćiriličnog pisma. Naučna je istina da se njegovo poznavanje ne preporučuje. Na primer, što se oskudnije služite našim jezikom u sopstvenoj državi, to su vam veće šanse da postanete npr. ministar. Ubedili smo sebe da spasilac naroda i ekspert može biti samo onaj koji ne poznaje srpski jezik. Neki članovi vlade će samo po tome i ostati upamćeni.
Foto: Privatna arhiva
Ovo u razgovoru za "Novosti" kaže pisac i politikolog Aleksandar Ćuković, koga su u svet književnosti uvele pripovetke Vuka Karadžića koje mu je kao dečaku deda Rade čitao pre odlaska na spavanje, te priče Branka Ćopića i epska poezija. Kaže da je to bilo "lepo gorivo" za potpirivanje dečačke mašte i lak način da se "zarazi" književnošću. Na pitanje kome smeta ćirilica odgovara:
Pročitajte još
Ćuković: "Ćirilicu tuku i politika i tehnologija, ali slabo šta radimo da joj stanemo u zaštitu"
- Nama samima, koliko god to začuđujuće zvučalo. Pokazujemo da je nismo dostojni. Ćirilicu tuku i politika i tehnologija, ali slabo šta radimo da joj stanemo u zaštitu.
- Zašto se stidimo ćirilice? Zašto naši programeri ne stvore nekoliko novih ćiriličnih fontova i učine je atraktivnijom novim generacijama i tehnologijama?
- Strah od ćirilice jeste strah od samospoznaje, od sopstva, od porekla, od imena i svesti, od predaka i zavičaja. Strah od ćirilice jednak je stidu od NJegoša, a stid od NJegoša zna se gde vodi. Bežeći od ćirilice mi zapravo bežimo od sebe i svoje suštine. Biramo sudbinu jezičkih gastarbajtera u vlastitoj zemlji. Žurimo da deci ugasimo svest o identitetu jer je to siguran put da ih najedemo. Po prvi put imamo generaciju koja je najpre progovorila na engleskom, generaciju koja nije u stanju da misli na srpskom jeziku, već ga se s mukom "priseća" u svakodnevnoj komunikaciji. Ubedili smo sebe da nam jezik i pismo nisu potrebni, da nam identitetske nauke predstavljaju gubljenje vremena i novca, da nam svest o sopstvenom identitetu znači besmislicu. Ukoliko se osvrnemo oko sebe primetićemo da smo nama jedini problem isključivo - mi.
Obaveza pisca
Može li pisac "zauzeti stranu" po pitanju pisma? Kakvo je Vaše iskustvo?
- Kako sada stvari stoje, čini se da pisac mora zauzeti stranu, jer je njegova obaveza da uvek bude sa slabijim, ugnjetenim, progonjenim. U ovom trenutku, ćirilica je pismo na čijoj strani pisac mora biti. Na nju se išlo i zabranom i čekićem, i metkom i proglasom, i zakonom i vatrom, a ne tako davno i logorom u čijem paklu su nestajali oni koji su sa prvim dahom udahnuli i reči ćirilične lepote.
- Ima li u tome možda elemenata "kulturne izdaje"?
- Svojski se trudimo, rekao bih kao malo ko, da marginalizujemo sopstvenu kulturu. Plašim se da ćemo, ukoliko već nismo, usled zanemarivanja sopstvene kulture postati ništa drugo do jedna omanja egzotična mediteranska zajednica čijim članovima su uvaljene tacne i krpe kako bi ispunili svoju novu tržišnu svrhu služeći svetskom džet setu i stranim turistima na proputovanju Evropom.
Foto: V. Kadić
Naravno, sem ovog oportunističkog, postoji i onaj element koji uočava Cvijić, a to je psihološka zategnutost i užarena sujeta koja najčešće vodi do enantiodromije. Izdajom jezika i pisma izdajemo sebe, a izdajnik vlastite kulture lišio je sebe mogućnosti da se postidi na maternjem jeziku.
"Žurimo da u deci ugasimo svest o identitetu jer je to siguran put da ih najedemo"
- U Crnoj Gori pismo je postalo i politička i ideološka odrednica. Da li se slažete sa ovom konstatacijom?
- U Crnoj Gori pismo je postalo simbol političke i ideološke pripadnosti i moram reći da žalim zbog toga. Iako su oba pisma službeno ravnopravna, njihova upotreba je u praksi postala ideološki obojena, što odražava dublju podelu u društvu oko pitanja identiteta, nacije, crkve i kulturnog nasleđa. Latinica se sve više koristi u javnom i zvaničnom diskursu (u medijima, administraciji, obrazovnom sistemu), i često je povezana sa crnogorskim nacionalnim identitetom, evropeizacijom i distanciranjem od srpskog kulturnog prostora. Ćirilica se, s druge strane, sve više povezuje sa srpskim identitetom u Crnoj Gori, Srpskom pravoslavnom crkvom i onima koji se nacionalno izjašnjavaju kao Srbi ili su protivnici otvorenog odvajanja od srpskog kulturnog kruga. Pismo je, zahvaljujući politici, postalo način izražavanja pripadnosti, a ne samo sredstvo komunikacije. Politika je, nažalost, uspela da podeli ljude i u tački spajanja, čineći tako da bogatstvo dvojepismenosti bude linija razdora.
Promene
Da li očekujete ustavne promene prema kojima bi srpski jezik konačno postao službeni u Crnoj Gori?
- U ovom trenutku ne vidim politički potencijal za tako nešto, uprkos rezultatima popisa i "stanju na terenu".
Veliša Kadić
Foto: Promo
