U ruralnim sredinama širom Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i drugih delova Balkana, smrt jednog čoveka i dalje ima snažan odjek u zajednici. Za razliku od urbanih sredina, gde se smrt često svodi na administrativni čin i tiho okupljanje porodice, selo i dalje čuva vekovne običaje koji prate poslednji ispraćaj.
U mnogim selima i dalje se veruje da pokojnik ne treba da se zove po imenu nakon sahrane, već se koristi izraz „pokoj duši“. Ogledala se prekrivaju tkaninom, a u kući neko vreme ne pušta muzika. Sve to ima cilj da se iskaže poštovanje prema preminulom i da se duši olakša put na onaj svet.
Obaveštavanje sela
U dok je u nekim krajevima ranije postojao običaj da se po selu šalje "glasnik“ koji obilazi susede i najavljuje smrt i vreme sahrane, danas u većini mesta bandere budu izlepljene umrlicama.
Foto: Milena Anđela
Pomaganje porodici
U danima između smrti i sahrane, komšije i rodbina se okupljaju da pomognu pa tako žene donose hranu, muškarci pomažu u pripremi grobnog mesta i odvoza do groblja. Postoji nepisano pravilo da se ožalošćenoj porodici ne dozvoljava da sama nosi tugu već zajednica preuzima deo tereta.
U nekim mestima na jugu Srbije običaj je da se u kuću pokojnika donese kafa, šećer, ulje, pirinač ili neki kolač, sve ono što bi mogli da iskoriste u tim teškim trenucima i da ne odlaze do prodavnice da kupuju.
Pročitajte još
Priprema tela i "noć pre sahrane"
Pokojnik se oblači u najlepšu odeću i polaže se u sanduk u kući, najčešće u dnevnoj sobi. Članovi porodice i prijatelji dolaze da izraze saučešće, pale sveće, a negde je običaj i da celu noć provedu kraj pokojnika sećajući se njegovog lika i dela. Postoji verovanje i da će se pokojnik povampiriti ako se ne ispoštuju običaji. Neki čak ispod stola stavljaju lavor s vodom, ili u snaduk guraju novac jer veruju da će ga pokojnik odneti nekoj dragoj osobi koja je spustila novac i time poslala pozdrav na onaj svet.
Foto: Shutterstock
Sahrana i zadušnice
Na dan sahrane, povorka kreće od kuće do groblja, često pešice, uz sveštenika i crkveni obred. Često se staje na raskrsnice i pre ulaska u groblje. Tokom sahrane se deli „žito“, slatki kuvani pšenicni obrok kao simbol večnog života. Nakon toga, okupljeni odlaze na pomen-ručak, gde se u tišini jede i pije „za dušu pokojnika“.
Zadušnice, odnosno dani sećanja na mrtve, takođe imaju veliki značaj. Tada porodica obilazi grob, donosi cveće, sveće i žito, i ponovo se okuplja s rodbinom i komšijama. Iako mnoge porodice na groblje iznose brdo hrane sveštenici apeluju na ljude da to ne rade jer nije u duhu hrišćanstva.
Foto: Igor Marinković
Polemika na mrežama
Povodom niza pomenutih običaja na društvenoj mreži X pokrenula se polemika oko običaja koji je kod nas i u regionu zastupljen i dan danas, a to je da televizor neko vreme posle smrti ukućana ne sme da se uključuje.
- Ranije? Ne, neko vreme nego 40 dana... Zene "nagrde" lice ako je, recimo, brat mlad otišao itd... Svega toga ima i danas u konzervativnijim ruralnim sredinama, nego većina ljudi nije svesna. Mislim da se po selima polako gubi i lelekanje i kukanje - pisalo je u jednom komentaru, dok je u drugom stajalo:
- Pokrivena ogledala, nema muzike, nema Tv-a, ako su otišla dva člana iz porodice u isto vreme pravi se lutka da ne ode i treći, crnina se nosi do godinu dana.
BONUS VIDEO:
