Radioaktivna pustoš: Ostrvo jezivih eksperimenata

Pre nego što je postao tajna vojna baza, DŽonstonov atol bio je tek zaboravljeni komadić kopna. Iako ga je američki kapetan DŽosef Pierpont otkrio još 1796. godine, ime je dobio po kapetanu britanske kraljevske mornarice Čarlsu DŽejmsu DŽonstonu, koji ga je ugledao 1807. godine. NJegova prava vrednost za spoljni svet otkrivena je tek sredinom 19. veka, kada je američki Kongres doneo Zakon o ostrvima sa guanom. Ovaj je zakon omogućio američkim građanima da polažu pravo na bilo koje nenaseljeno ostrvo bogato guanom, dragocenim đubrivom od ptičjeg izmeta. Godine 1858. Sjedinjene Države službeno su pripojile atol, uprkos tome što je iste godine i Kraljevina Havaji, pod kraljem Kamehamehom IV, proglasila suverenitet nad njim. Decenije predatorske eksploatacije gotovo su u potpunosti iscrpila nalazišta guana, no strateška važnost ostrva tek je trebalo da dođe do izražaja.

Prekretnica se dogodila 1926. godine, kada je predsednik Kalvin Kulidž proglasio atol saveznim utočištem za ptice. No, taj ekološki status bio je kratkog veka. Već 1934. predsednik Frenklin D. Ruzvelt stavio ga je pod kontrolu američke mornarice. Tokom Drugog svetskog rata, atol je transformisan u ključnu vazdušnu i pomorsku bazu za snabdevanje gorivom, a njegova je površina veštački proširena jaružanjem koralnih grebena. Ta je transformacija bila samo uvod u mnogo zlokobniju ulogu koju će DŽonstonov atol odigrati u nadolazećim decenijama.

S početkom Hladnog rata, izolovanost DŽonstona postala je njegova najveća prednost. Američka vojska pretvorila ga je u poligon za neke od najambicioznijih i najopasnijih nuklearnih eksperimenata u istoriji. Tokom operacija "Hardtak I" 1958. i "Dominik" 1962. godine, s atola su lansirane rakete PGM-17 Tor sa nuklearnim bojevim glavama, koje su detonirane na ekstremno velikim visinama. Najpoznatiji od tih testova, "Starfiš Prajm" izveden 1962., stvorio je zastrašujući prizor. Nuklearna eksplozija snage 1,4 megatona, oko 400 kilometara iznad atola, proizvela je veštačku auroru vidljivu od Novog Zelanda do Havaja. No, posledice su bile daleko od benignih. Snažan elektromagnetski puls (EMP) onesposobio je uličnu rasvetu i telekomunikacijske sisteme na Havajima, udaljenim 1300 kilometara, te trajno oštetio ili uništio najmanje sedam satelita u niskoj Zemljinoj orbiti, uključujući i prvi telekomunikacijski satelit, Telstar.

Ipak, najgore nasleđe nisu ostavili uspešni, već neuspeli testovi. Niz katastrofalnih nesreća pretvorio je atol u jednu od najzagađenijih tačaka na planeti. Dvadesetog juna1962., tokom testa "Starfiš", raketa Tor je otkazala minut posle lansiranja, a komanda ju je uništila na visini od desetak kilometara. Veliki komadi rakete i plutonijumom kontaminirane bojeve glave sručili su se natrag na ostrvo i u okolnu lagunu. No, prava katastrofa usledila je 25. jula 1962. tokom testa "Bludžil Prajm". Raketa Tor s nuklearnom bojevom glavom eksplodirala je na samoj lansirnoj rampi, odmah posle paljenja motora. Vatrena stihija koja je usledila raspršila je velike količine smrtonosnog plutonijuma po celom ostrvu. Metalne strukture, tlo i zgrade bili su teško kontaminirani. U žurbi da se nastavi sa programom testiranja, vojska je sprovela brzu i traljavu operaciju čišćenja. Radioaktivni otpad i gornji sloj kontaminiranog koralnog tla jednostavno su buldožerima gurnuti u lagunu. Kasnije, tokom projekta proširenja ostrva 1963. i 1964., upravo je taj radioaktivni materijal sa dna lagune korišćen kao nasip, čime je plutonijumska kontaminacija trajno ugrađena u samo tkivo ostrva.

Tajni lovci na satelite

U senci nuklearnih testova, DŽonstonov atol bio je dom još jednog, strogo poverljivog projekta: prvog operativnog američkog protusatelitskog (ASAT) sistema. Od 1962. do 1975. godine, Vazdušne snage SAD ovde su vodile "Program 437". NJegova svrha bila je jednostavna i zastrašujuća: uništiti sovjetske satelite u orbiti pomoću nuklearnog oružja. Sistem se oslanjao na modifikovane rakete Tor, naoružane nuklearnim bojevim glavama snage jednog megatona, koje bi bile lansirane na balističkoj putanji kako bi presrele i uništile metu. Glavni cilj bili su sovjetski sistemi za orbitalno bombardovanje (FOBS), koji su teoretski mogli da nose nuklearne bombe u orbiti. Dve lansirne rampe na DŽonstonu bile su u stalnoj pripravnosti.

Međutim, program je imao značajna ograničenja. Rakete Tor bile su zastarele, a njihov domet nije bio dovoljan za presretanje svih potencijalnih meta. Do 1970. godine, zbog rastućih troškova Vijetnamskog rata i napretka u pregovorima o ograničenju strateškog naoružanja (SALT), program je stavljen u stanje pripravnosti. Sa ostrva je konačno povučen 1975. godine, čime je završeno jedno od najmračnijih poglavlja svemirske trke.

Za stotine vojnika i civila koji su služili na DŽonstonovom atolu, život je bio mešavina egzistencijalne opasnosti i nesnosne dosade. Ostrvo je bilo toliko malo da je pista zauzimala gotovo celu njegovu dužinu. Ravan poput palačinke, nije nudio nikakvu zaštitu od tajfuna koji su mogli doslovno da prebrišu sve sa njegove površine. Životni i radni prostori bili su opasno blizu lansirnih rampi sa nuklearnim oružjem. U slučaju eksplozije rakete, nije postojalo sigurno mesto za beg. Procedura za sigurnost tokom lansiranja bila je brutalno jednostavna: trči.

Rekreativne aktivnosti bile su svedene na minimum. Ako nekoga nije zanimao ribolov ili softbol, preostajala mu je tek skromna biblioteka. Fotografije iz tog vremena svedoče o spartanskim uslovima. Jedna prikazuje salon za pilote koji se sastoji od četiri stolice i jednog televizora. Ograničene mogućnosti i stalna opasnost stvarali su tmurnu atmosferu, prožetu crnim humorom. To najbolje ilustriraju fotografije dočeka i ispraćaja osoblja. Odlazećim kolegama mahali su ručno izrađenim transparentima s vulgarnim porukama za oproštaj, dok su nove dočekivali sa natpisima poput: "Smeši se - ručno si odabran za ovaj zadatak". Služba na DŽonstonu nije bila željena pozicija; bila je to dužnost na jednom od najizolovanijih i najopasnijih mesta na Zemlji.

Nakon završetka nuklearnih i protivsatelitskih programa, uloga atola postala je još zlokobnija. Postao je globalno skladište i postrojenje za uništavanje američkog hemijskog oružja. Godine 1971., u sklopu operacije "Red Het", na ostrvo su prebačene velike zalihe hemijskog oružja sa Okinave, uključujući nervne agense sarin i VX te iperit. Ovaj potez usledio je posle masovnih protesta stanovnika Okinave, koji su zahtevali uklanjanje smrtonosnog arsenala, i američkog zakona koji je zabranio transport takvog oružja na tlo kontinentalnog dela SAD. DŽonstonovo ostrvo, kao "neinkorporirana teritorija", postalo je savršena pravna i geografska rupa za odlaganje otpada koji niko drugi nije hteo.

Ubrzo posle toga, pod operacijom "Pacer ICY", na ostrvo je dopremljen i zloglasni Ejdžnt Orindž, herbicid korićten u Vijetnamskom ratu. Hiljade buradi pohranjene su na severozapadnom delu ostrva, a curenje i izlivanje kontaminirali su tlo i lagunu otrovnim dioksinom. Godine 1977. Ejdžnt Orindž je spaljen na holandskom brodu-spalionici "Vulkanus" na otvorenom moru u blizini atola. Kasnije su na ostrvo dopremljene i zalihe hemijskog oružja iz Nemačke. Kako bi se rešio ovog nagomilanog smrtonosnog tereta, Pentagon je 1985. započeo izgradnju postrojenja JACADS (Johnston Atoll Chemical Agent Disposal System), prve velike spalionice hemijskog oružja na svetu. Projekat je izazvao bes pacifičkih nacija. Organizacija Južnopacifički forum, koja je okupljala petnaest država, osudila je SAD zbog "pretvaranja Tihog okeana u trajno odlagalište otrovnog otpada na svetu". Uprkos protestima, spalionica je radila celu deceniju, uništavajući hiljade tona najopasnijih hemikalija.

Početkom 21. veka, misija DŽonstonovog atola konačno je završena. Postrojenje JACADS je demontirano, a vojska je 2004. godine napustila ostrvo. Danas je to mesto duhova. Od stotina zgrada preostalo je tek nekoliko betonskih bunkera i četverospratni operativni centar bez prozora, izgrađen da izdrži nuklearnu eksploziju. No, nasleđe decenija opasnih aktivnosti ostaje urezano u zemlju i more. Operacije čišćenja prikupile su oko 45.000 tona tla kontaminiranog plutonijumom i pohranile ga u ograđenom odlagalištu od 24 hektara na severu ostrva, zapečaćenom debelim slojem korala. Osim plutonijuma, tlo i laguna zagađeni su dioksinima, teškim metalima i ostacima hemijskih agenasa. Tokom sanacije otkriveni su čak i tragovi bojnog otrova levisita, za koji nije ni postojala službena evidencija da je ikada bio na ostrvu.

Paradoksalno, DŽonstonov atol danas je ponovno Nacionalno utočište za divlje životinje i deo je zaštićenog morskog spomenika. No, u aktu o proglašenju stoji klauzula koja Oružanim snagama SAD daje diskrecijsko pravo da koriste područje za vojne svrhe. 

BONUS VIDEO: