Радиоактивна пустош: Острво језивих експеримената

Пре него што је постао тајна војна база, Џонстонов атол био је тек заборављени комадић копна. Иако га је амерички капетан Џосеф Пиерпонт открио још 1796. године, име је добио по капетану британске краљевске морнарице Чарлсу Џејмсу Џонстону, који га је угледао 1807. године. Његова права вредност за спољни свет откривена је тек средином 19. века, када је амерички Конгрес донео Закон о острвима са гуаном. Овај је закон омогућио америчким грађанима да полажу право на било које ненасељено острво богато гуаном, драгоценим ђубривом од птичјег измета. Године 1858. Сједињене Државе службено су припојиле атол, упркос томе што је исте године и Краљевина Хаваји, под краљем Камехамехом IV, прогласила суверенитет над њим. Деценије предаторске експлоатације готово су у потпуности исцрпила налазишта гуана, но стратешка важност острва тек је требало да дође до изражаја.

Прекретница се догодила 1926. године, када је председник Калвин Кулиџ прогласио атол савезним уточиштем за птице. Но, тај еколошки статус био је кратког века. Већ 1934. председник Френклин Д. Рузвелт ставио га је под контролу америчке морнарице. Током Другог светског рата, атол је трансформисан у кључну ваздушну и поморску базу за снабдевање горивом, а његова је површина вештачки проширена јаружањем коралних гребена. Та је трансформација била само увод у много злокобнију улогу коју ће Џонстонов атол одиграти у надолазећим деценијама.

С почетком Хладног рата, изолованост Џонстона постала је његова највећа предност. Америчка војска претворила га је у полигон за неке од најамбициознијих и најопаснијих нуклеарних експеримената у историји. Током операција "Хардтак I" 1958. и "Доминик" 1962. године, с атола су лансиране ракете ПГМ-17 Тор са нуклеарним бојевим главама, које су детониране на екстремно великим висинама. Најпознатији од тих тестова, "Старфиш Прајм" изведен 1962., створио је застрашујући призор. Нуклеарна експлозија снаге 1,4 мегатона, око 400 километара изнад атола, произвела је вештачку аурору видљиву од Новог Зеланда до Хаваја. Но, последице су биле далеко од бенигних. Снажан електромагнетски пулс (ЕМП) онеспособио је уличну расвету и телекомуникацијске системе на Хавајима, удаљеним 1300 километара, те трајно оштетио или уништио најмање седам сателита у ниској Земљиној орбити, укључујући и први телекомуникацијски сателит, Телстар.

Ипак, најгоре наслеђе нису оставили успешни, већ неуспели тестови. Низ катастрофалних несрећа претворио је атол у једну од најзагађенијих тачака на планети. Двадесетог јуна1962., током теста "Старфиш", ракета Тор је отказала минут после лансирања, а команда ју је уништила на висини од десетак километара. Велики комади ракете и плутонијумом контаминиране бојеве главе сручили су се натраг на острво и у околну лагуну. Но, права катастрофа уследила је 25. јула 1962. током теста "Блуџил Прајм". Ракета Тор с нуклеарном бојевом главом експлодирала је на самој лансирној рампи, одмах после паљења мотора. Ватрена стихија која је уследила распршила је велике количине смртоносног плутонијума по целом острву. Металне структуре, тло и зграде били су тешко контаминирани. У журби да се настави са програмом тестирања, војска је спровела брзу и траљаву операцију чишћења. Радиоактивни отпад и горњи слој контаминираног коралног тла једноставно су булдожерима гурнути у лагуну. Касније, током пројекта проширења острва 1963. и 1964., управо је тај радиоактивни материјал са дна лагуне коришћен као насип, чиме је плутонијумска контаминација трајно уграђена у само ткиво острва.

Тајни ловци на сателите

У сенци нуклеарних тестова, Џонстонов атол био је дом још једног, строго поверљивог пројекта: првог оперативног америчког протусателитског (АСАТ) система. Од 1962. до 1975. године, Ваздушне снаге САД овде су водиле "Програм 437". Његова сврха била је једноставна и застрашујућа: уништити совјетске сателите у орбити помоћу нуклеарног оружја. Систем се ослањао на модификоване ракете Тор, наоружане нуклеарним бојевим главама снаге једног мегатона, које би биле лансиране на балистичкој путањи како би пресреле и уништиле мету. Главни циљ били су совјетски системи за орбитално бомбардовање (ФОБС), који су теоретски могли да носе нуклеарне бомбе у орбити. Две лансирне рампе на Џонстону биле су у сталној приправности.

Међутим, програм је имао значајна ограничења. Ракете Тор биле су застареле, а њихов домет није био довољан за пресретање свих потенцијалних мета. До 1970. године, због растућих трошкова Вијетнамског рата и напретка у преговорима о ограничењу стратешког наоружања (САЛТ), програм је стављен у стање приправности. Са острва је коначно повучен 1975. године, чиме је завршено једно од најмрачнијих поглавља свемирске трке.

За стотине војника и цивила који су служили на Џонстоновом атолу, живот је био мешавина егзистенцијалне опасности и несносне досаде. Острво је било толико мало да је писта заузимала готово целу његову дужину. Раван попут палачинке, није нудио никакву заштиту од тајфуна који су могли дословно да пребришу све са његове површине. Животни и радни простори били су опасно близу лансирних рампи са нуклеарним оружјем. У случају експлозије ракете, није постојало сигурно место за бег. Процедура за сигурност током лансирања била је брутално једноставна: трчи.

Рекреативне активности биле су сведене на минимум. Ако некога није занимао риболов или софтбол, преостајала му је тек скромна библиотека. Фотографије из тог времена сведоче о спартанским условима. Једна приказује салон за пилоте који се састоји од четири столице и једног телевизора. Ограничене могућности и стална опасност стварали су тмурну атмосферу, прожету црним хумором. То најбоље илустрирају фотографије дочека и испраћаја особља. Одлазећим колегама махали су ручно израђеним транспарентима с вулгарним порукама за опроштај, док су нове дочекивали са натписима попут: "Смеши се - ручно си одабран за овај задатак". Служба на Џонстону није била жељена позиција; била је то дужност на једном од најизолованијих и најопаснијих места на Земљи.

Након завршетка нуклеарних и противсателитских програма, улога атола постала је још злокобнија. Постао је глобално складиште и постројење за уништавање америчког хемијског оружја. Године 1971., у склопу операције "Ред Хет", на острво су пребачене велике залихе хемијског оружја са Окинаве, укључујући нервне агенсе сарин и ВX те иперит. Овај потез уследио је после масовних протеста становника Окинаве, који су захтевали уклањање смртоносног арсенала, и америчког закона који је забранио транспорт таквог оружја на тло континенталног дела САД. Џонстоново острво, као "неинкорпорирана територија", постало је савршена правна и географска рупа за одлагање отпада који нико други није хтео.

Убрзо после тога, под операцијом "Пацер ICY", на острво је допремљен и злогласни Ејџнт Оринџ, хербицид корићтен у Вијетнамском рату. Хиљаде буради похрањене су на северозападном делу острва, а цурење и изливање контаминирали су тло и лагуну отровним диоксином. Године 1977. Ејџнт Оринџ је спаљен на холандском броду-спалионици "Вулканус" на отвореном мору у близини атола. Касније су на острво допремљене и залихе хемијског оружја из Немачке. Како би се решио овог нагомиланог смртоносног терета, Пентагон је 1985. започео изградњу постројења ЈАЦАДС (Johnston Atoll Chemical Agent Disposal System), прве велике спалионице хемијског оружја на свету. Пројекат је изазвао бес пацифичких нација. Организација Јужнопацифички форум, која је окупљала петнаест држава, осудила је САД због "претварања Тихог океана у трајно одлагалиште отровног отпада на свету". Упркос протестима, спалионица је радила целу деценију, уништавајући хиљаде тона најопаснијих хемикалија.

Почетком 21. века, мисија Џонстоновог атола коначно је завршена. Постројење ЈАЦАДС је демонтирано, а војска је 2004. године напустила острво. Данас је то место духова. Од стотина зграда преостало је тек неколико бетонских бункера и четвероспратни оперативни центар без прозора, изграђен да издржи нуклеарну експлозију. Но, наслеђе деценија опасних активности остаје урезано у земљу и море. Операције чишћења прикупиле су око 45.000 тона тла контаминираног плутонијумом и похраниле га у ограђеном одлагалишту од 24 хектара на северу острва, запечаћеном дебелим слојем корала. Осим плутонијума, тло и лагуна загађени су диоксинима, тешким металима и остацима хемијских агенаса. Током санације откривени су чак и трагови бојног отрова левисита, за који није ни постојала службена евиденција да је икада био на острву.

Парадоксално, Џонстонов атол данас је поновно Национално уточиште за дивље животиње и део је заштићеног морског споменика. Но, у акту о проглашењу стоји клаузула која Оружаним снагама САД даје дискрецијско право да користе подручје за војне сврхе. 

БОНУС ВИДЕО: