Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Mnogi su verovali da je otrovna, a prema jednoj od najpoznatijih legendi, bilo je potrebno da jedan ekscentrični Amerikanac pojede paradajz pred stotinama ljudi kako bi pokušao da razbije taj mit.
Prema legendi, pukovnik Robert Gibon DŽonson, strastveni baštovan iz Nove Engleske, najavio je da će 28. juna 1820. godine pojesti paradajz na stepenicama zgrade suda u Salemu, u američkoj saveznoj državi NJu DŽerzi.
NJegov cilj bio je jednostavan – želeo je da pokaže da paradajz, suprotno tada rasprostranjenom verovanju, nije otrovan.
Navodno ga je čak i njegov lekar upozoravao da će nakon što ga pojede početi da se peni na usta, dobiti ozbiljne zdravstvene probleme i možda umreti.
Foto: Depositphotos/HayDmitriy, bajinda
Stotine ljudi čekale da vide njegovu smrt
Priča kaže da su se stotine znatiželjnika okupile ispred suda očekujući da će prisustvovati smrti pukovnika.
Pročitajte još
DŽonson je navodno dodatno dramatizovao događaj tako što je doveo mali orkestar. Pred okupljenom masom uzeo je paradajz – i pojeo ga.
Ništa mu se nije dogodilo.
Prema popularnoj verziji priče, jedino što je tog dana „umrlo“ bilo je verovanje da je paradajz otrovan.
Ipak, autentičnost ovog spektakularnog događaja kasnije je dovedena u pitanje i nema čvrstih istorijskih dokaza da se scena odigrala upravo onako kako legenda opisuje. Ono što jeste poznato jeste da je paradajz tokom 19. veka postajao sve popularniji u Sjedinjenim Državama.
Zašto su se ljudi plašili paradajza?
Jedan od razloga leži u botanici. Paradajz pripada porodici pomoćnica, „Solanaceae“, u kojoj se nalaze i otrovne biljke poput beladone.
Zbog srodstva sa otrovnim biljkama, paradajz je u delovima severne Evrope svojevremeno nazivan i „vučjom breskvom“. Naučnik Karl Line kasnije mu je dao naučno ime „Lycopersicon esculentum“, što se može prevesti kao „jestiva vučja breskva“.
Danas je njegov naučni naziv „Solanum lycopersicum“.
Postoji i teorija da su strahu od paradajza doprineli tanjiri od kalaja koje su koristili imućni Evropljani. Takvo posuđe je nekada sadržalo značajne količine olova, a kiselina iz paradajza mogla je da dovede do njegovog oslobađanja iz posuđa. LJudi bi se tako otrovali olovom, dok bi krivica mogla biti pripisana paradajzu.
Od Asteka do Evrope
Divlji preci paradajza potiču iz andskog područja Južne Amerike, na prostorima današnjeg Perua, Bolivije i Ekvadora, dok se smatra da je njegovo pripitomljavanje kao hrane verovatno počelo u Centralnoj Americi.
Asteci su ga uzgajali i koristili u ishrani, a savremena reč „tomato“ potiče od reči „tomatl“ iz jezika navatl.
Španski konkvistadori su u 16. veku biljku doneli u Evropu, gde je naročito postala popularna u mediteranskim zemljama. U Italiji je dobila naziv „pomi d'oro“, odnosno „zlatne jabuke“, što ukazuje na to da su neke od ranih sorti koje su Evropljani koristili imale žute plodove.
U drugim delovima Evrope paradajz se dugo gajio više kao ukrasna i neobična biljka nego kao svakodnevna hrana.
Voće ili povrće?
Paradajz je kasnije postao predmet još jedne neobične rasprave – da li je voće ili povrće.
Sa botaničke strane, paradajz je plod, ali pitanje u Sjedinjenim Državama nije bilo samo naučno. Od klasifikacije su zavisile carine na uvoz.
Spor je stigao čak do Vrhovnog suda SAD, koji je u slučaju „Nix v. Hedden“ paradajz za potrebe carinskih propisa svrstao među povrće.
Tako je biljka koje su se ljudi nekada plašili kao mogućeg otrova vremenom postala jedna od najrasprostranjenijih namirnica na svetu.
BONUS VIDEO
