NEDA KAO POSLANICA: Zašto izgledam tužno i tragično

Neda se početkom veka, posle petooktobarskih političkih promena našla u ulozi poslanika u Skupštini, kao predstavnik Demokratske stranke. Glumica je o svom angažovanju u skupštini i učešću u političkom životu govorila 2001. godine za "TV Novosti".

Šta je rekla o kamerama, koje je "love" u skupštinskoj sali, o tome zašto je u prenosima izgledala tužno, i uopšteno, o razlozima svog učešća u političkom životu, pročitajte u odlomku iz intervjua:

Foto: Arhiva TV Novosti

 

- Kada ste me mi se javili za ovaj razgovor, pomislila sam, šta je imam da pričam za TV Novosti, šta imam da pričam nekim drugim ilustrovanim i ženskim listovima koji su tražili intervju, kada je stvar još ozbiljna. Kada sam bolje razmislila i kada ste mi se predstavili, setila sam se da to što sada razgovaramo znači povratak u srećno, mirno, spokojno doba ove zemlje. Dugo nisam razgovarala sa novinarima iz lista poput vašeg, jer sam mislila, pošto našoj zemlji tako loše ide, nema smisla, nema svrhe da pričamo o privatnim stvarima. Ovo je prvi intervju koji dajem za neke normalne novine, koje nisu politički angažovane, mada možda još nije vreme za lake teme. Zato se izvinjavam svim novinarima koje sam odbijala, jer smatram da nam je zemlja godinama u tako lošoj situaciji, da nemam prava da pričam o svojim privatnim temama. Možda su se neki urednici uvredili.

Foto: Arhiva TV Novosti

 

Ranije smo uglavnom razgovarali o novim filmskim i pozorišnim ulogama ili o izložbama koje ste priređivali u vašoj galeriji "Atrijum" ili o uzajamnoj ljubavi glumice i publike. Ali sada vas ta ista publika gleda u skupštinskoj sali...

- Oduvek sam najviše volela svoj postao, glumu. Od šesnaeste godine shvatila sam da mi je to jedina profesija, okrenula sam se tome. Ali, usput, dešavale su se i druge stvari. Ne možete izbeći život. Kada su došle devedesete, ne ponovile se, pa ta devedeset druga, treća, četvrta... te bede, ti jadi, izgnanstva, ja nisam imala više snage, ja nisam imala više snage da se bavim glumom. Galeriju sam držala otvorenom reda radi. Onog momenta kad su došli ljudi koji su ranijih godina kupili slike u mojoj galeriji da im otkupim te iste slike ne pitajući po kojoj, daleko nižoj ceni od one koju su platili, shvatila sam da je kraj izigravanja normalnog života. Ova zemlja je bila u paklu stvarno dugo. Taj srednji stalež, čuveni, bez koga ne postoji nijedna zemlja, kod nas više i ne postoji. I dalje mislim da ne postoji, sa novom vlašću. Trebaće puno vremena da mi stanemo na noge, ali ja toliko imam poverenja u novu vlast, u novu vladu, tako da ne ulazim u detalje da li je nešto dobro, nije dobro, pozvano na ovo ili ono. Kada gospodin Đelić izlaže svoje stavove, osećam da će tako i biti. Možda sam ja naivna budala, ali ja verujem u to, kao što sam verovala da kada Slobodana Miloševića više ne bude, neće biti onako strašnih čistki, provera i crnih lista. Tako isto verujem gospodinu Đeliću da će biti sve svetlije. Ali ne u finansijskom smislu, već pre svega moralnom. Ja sam spremna sav svoj moral da položim gospodinu Đeliću pred noge.

Foto: Arhiva TV Novosti

 

Kako se osećate u skupštinskoj klupi, kao žena, umetnica, poznato lice?

- Kao u teatru. Prvo, znam da me kamere love i da sam im zanimljiva. Ali, znam i ja kamere. Kamere ne znaju da ja njih znam. Trudim se da saslušam sve ono što ide u Skupštini, ali to je ponekad jako teško. Mislila sam se da sam se do sad očeličila i da ću biti dobar poslanik slušajući druge. Za sada slušam, jer nije moja tema na dnevnom redu, ne mogu da se petljam u poreze i slično. Ali, kad dođe na red moja tema, zarekla sam se... Samo želim da izborim novi zakon za pozorište. E, kada to budemo izborili, mislim da ću svoj mandat da predam nekom drugom.

Šta za jednu krhku, nežnu damu, u čijem trajanju nije bilo mesta ni za grubosti ni za prostakluke, znače ta dramatičnost i sva nedolična, pa i prostačka ponašanja u skupštinskoj sali?

- Ja se sve vreme osećam kao da sedim u pozorišnoj sali, u publici. Kada idu neke konstruktivne stvari, kada se nešto stvarno odlučuje, onda se koncentrišem i učestvujem, glasam. Ali, bilo je toliko momenata kada ljudi imaju potrebu da se poigraju sa kamerama, sa komšijama koje ih gledaju u tom trenutku, da je to strašno. Tako stravično gubimo vreme. Nekako bih to ukinula, ali ne znam kako da objasnim ljudima koji nemaju šta da kažu da ne treba da izlaze za govornicu. Pogotovo moja omiljena Radikalna stranka, koja sedi preko puta mene... Bilo bi super da se dogovore ko će da izađe, sa kojom idejom, kada i koliko. Ovako, izlaze svi sa istim idejama. Znači, stvarno nas opstruiraju. Prave gužvu na opšte veselje.

Prenosi sednica sada su najgledanije emisije, zar ne?

- Da, čula sam jednu opservaciju. Kažu mi: "Jao, Nedo, ti deluješ tako tužno i tragično kada te slika kamera." A ja mislim da i dalje treba da delujem tužno i tragično. Govori se o veoma ozbiljnim stvarima, kao sad kada smo usvojili Rezoluciju o Kosovu... Gospode Bože, znamo svi koliko nam je teško što ga gubimo i izgubismo, a počeše odjednom da se prave javne šale na račun govora gospodina Vučića i tako dalje. Nisam očekivala da će se iko poigravati sa tako ozbiljnim temama, takvim rečnikom, izmišljotinama.

Šta mislite o angažovanju žena u našoj vladi i skupštinskim organima? U predizbornoj kampanji govorilo se da patimo od balkanskog sindroma, da žena nema dovoljno u politici...

- Ne znam odakle je nekome uopšte potrebna ta priča o ženama. Mi živimo apsolutno paralelni život sa muškarcima. Nikada nisam razmišljala različito o ženama i muškarcima. Vidim da i dan-danas žene i muškarci imaju istu ulogu. Ne umem da razmišljam u tom kontekstu muško-žensko.

* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "TV Novostima", 2001. godine. *

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".