НЕДА КАО ПОСЛАНИЦА: Зашто изгледам тужно и трагично

Неда се почетком века, после петооктобарских политичких промена нашла у улози посланика у Скупштини, као представник Демократске странке. Глумица је о свом ангажовању у скупштини и учешћу у политичком животу говорила 2001. године за "ТВ Новости".

Шта је рекла о камерама, које је "лове" у скупштинској сали, о томе зашто је у преносима изгледала тужно, и уопштено, о разлозима свог учешћа у политичком животу, прочитајте у одломку из интервјуа:

Фото: Архива ТВ Новости

 

- Када сте ме ми се јавили за овај разговор, помислила сам, шта је имам да причам за ТВ Новости, шта имам да причам неким другим илустрованим и женским листовима који су тражили интервју, када је ствар још озбиљна. Када сам боље размислила и када сте ми се представили, сетила сам се да то што сада разговарамо значи повратак у срећно, мирно, спокојно доба ове земље. Дуго нисам разговарала са новинарима из листа попут вашег, јер сам мислила, пошто нашој земљи тако лоше иде, нема смисла, нема сврхе да причамо о приватним стварима. Ово је први интервју који дајем за неке нормалне новине, које нису политички ангажоване, мада можда још није време за лаке теме. Зато се извињавам свим новинарима које сам одбијала, јер сматрам да нам је земља годинама у тако лошој ситуацији, да немам права да причам о својим приватним темама. Можда су се неки уредници увредили.

Фото: Архива ТВ Новости

 

Раније смо углавном разговарали о новим филмским и позоришним улогама или о изложбама које сте приређивали у вашој галерији "Атријум" или о узајамној љубави глумице и публике. Али сада вас та иста публика гледа у скупштинској сали...

- Одувек сам највише волела свој постао, глуму. Од шеснаесте године схватила сам да ми је то једина професија, окренула сам се томе. Али, успут, дешавале су се и друге ствари. Не можете избећи живот. Када су дошле деведесете, не поновиле се, па та деведесет друга, трећа, четврта... те беде, ти јади, изгнанства, ја нисам имала више снаге, ја нисам имала више снаге да се бавим глумом. Галерију сам држала отвореном реда ради. Оног момента кад су дошли људи који су ранијих година купили слике у мојој галерији да им откупим те исте слике не питајући по којој, далеко нижој цени од оне коју су платили, схватила сам да је крај изигравања нормалног живота. Ова земља је била у паклу стварно дуго. Тај средњи сталеж, чувени, без кога не постоји ниједна земља, код нас више и не постоји. И даље мислим да не постоји, са новом влашћу. Требаће пуно времена да ми станемо на ноге, али ја толико имам поверења у нову власт, у нову владу, тако да не улазим у детаље да ли је нешто добро, није добро, позвано на ово или оно. Када господин Ђелић излаже своје ставове, осећам да ће тако и бити. Можда сам ја наивна будала, али ја верујем у то, као што сам веровала да када Слободана Милошевића више не буде, неће бити онако страшних чистки, провера и црних листа. Тако исто верујем господину Ђелићу да ће бити све светлије. Али не у финансијском смислу, већ пре свега моралном. Ја сам спремна сав свој морал да положим господину Ђелићу пред ноге.

Фото: Архива ТВ Новости

 

Како се осећате у скупштинској клупи, као жена, уметница, познато лице?

- Као у театру. Прво, знам да ме камере лове и да сам им занимљива. Али, знам и ја камере. Камере не знају да ја њих знам. Трудим се да саслушам све оно што иде у Скупштини, али то је понекад јако тешко. Мислила сам се да сам се до сад очеличила и да ћу бити добар посланик слушајући друге. За сада слушам, јер није моја тема на дневном реду, не могу да се петљам у порезе и слично. Али, кад дође на ред моја тема, зарекла сам се... Само желим да изборим нови закон за позориште. Е, када то будемо изборили, мислим да ћу свој мандат да предам неком другом.

Шта за једну крхку, нежну даму, у чијем трајању није било места ни за грубости ни за простаклуке, значе та драматичност и сва недолична, па и простачка понашања у скупштинској сали?

- Ја се све време осећам као да седим у позоришној сали, у публици. Када иду неке конструктивне ствари, када се нешто стварно одлучује, онда се концентришем и учествујем, гласам. Али, било је толико момената када људи имају потребу да се поиграју са камерама, са комшијама које их гледају у том тренутку, да је то страшно. Тако стравично губимо време. Некако бих то укинула, али не знам како да објасним људима који немају шта да кажу да не треба да излазе за говорницу. Поготово моја омиљена Радикална странка, која седи преко пута мене... Било би супер да се договоре ко ће да изађе, са којом идејом, када и колико. Овако, излазе сви са истим идејама. Значи, стварно нас опструирају. Праве гужву на опште весеље.

Преноси седница сада су најгледаније емисије, зар не?

- Да, чула сам једну опсервацију. Кажу ми: "Јао, Недо, ти делујеш тако тужно и трагично када те слика камера." А ја мислим да и даље треба да делујем тужно и трагично. Говори се о веома озбиљним стварима, као сад када смо усвојили Резолуцију о Косову... Господе Боже, знамо сви колико нам је тешко што га губимо и изгубисмо, а почеше одједном да се праве јавне шале на рачун говора господина Вучића и тако даље. Нисам очекивала да ће се ико поигравати са тако озбиљним темама, таквим речником, измишљотинама.

Шта мислите о ангажовању жена у нашој влади и скупштинским органима? У предизборној кампањи говорило се да патимо од балканског синдрома, да жена нема довољно у политици...

- Не знам одакле је некоме уопште потребна та прича о женама. Ми живимо апсолутно паралелни живот са мушкарцима. Никада нисам размишљала различито о женама и мушкарцима. Видим да и дан-данас жене и мушкарци имају исту улогу. Не умем да размишљам у том контексту мушко-женско.

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "ТВ Новостима", 2001. године. *

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".