ЧОЛА О ДАВОРИНУ: У мају га обишао, у јуну га сахранио

Стога су се прва питања у интервјуу сама наметнула. Чола је говорио о свом пријатељству са Даворином, као и о сусрету са људима у Сарајеву, које дуго није видео, због рата. Међу такве је спадао и Поповић. Занимљиво је да је Чолић колегу видео 18. маја, после дугогодишње паузе, када га је посетио у болници, а већ у јуну морао је да дође на његову сахрану.

Како је Чола говорио о својој тужној посети Сарајеву, прочитајте у одломку из интервјуа:

Фото: Архива ТВ Новости

 

- Више сам људи приватно срео у Сарајеву сада него у мају, када сам имао концерт. Тада сам због посла био добрим делом изолован. Сада, што због Давориновог одласка, што због тих сусрета, доживео сам велики емотивни притисак. Да још пријатеља имамо свуда показала је сада ова сахрана, дошло је људи из нашег шоу бизниса из свих крајева Југославије, али и људи који су везани за Даворина, не само као великог музичара што је заиста и био, већ и за Даворина, великог човека, што је за све нас остао. Срели смо се када сам био у Сарајеву, на концерту. Обишао сам га у болници. Били смо пријатељи посебне врсте. Мада се ми нисмо често чули и виђали, то није умањивало нашу блискост и пријатељство. Док сам живео у Загребу, у Љубљани, а касније у Београду, долазио сам кући у Сарајево на пар дана. Тада ми је говорио да прво обиђем Грбавицу и све моје кафане и пријатеље, па да онда с њим прошетам чаршијом, да ме људи виде, да попијемо кафу, јер после, и ако не дођем пола године, људи ће мислити да сам стално ту, да сам са свима фин. Волео је да нас окупља, да нам база буде Сарајево. Још једна успомена коју никоме нисам стигао да испричам, везује се за мој завршетак факултета. Једини човек који ми је на прославу донео оно што сам и заслужио после толико година учења јесте Даворин. Други су се појављивали са боцама пића, бомбоњерама, цвећем, а он је био оригиналан: донео је штруцу хлеба умотану у целофан, са ружом одоздо, и рекао: "Ето, сад си постао свој човек. Сад ни од кога не зависиш. Па нио од музике." Те успомене желим да сачувам, та сећања на Даворина.

Фото: Н. Фифић

 

А сусрет са знанцима...

- Испратили га и после сахране искупили се код Џевада у "Мажестику", пребирајући по успоменама. Али, било је ту и неких расправа, тешких речи и објашњавања после свих ових година, уз пиће, када смо се погледали у очи. Морало је када-тада доћи до тог неког пријатељског разрачувања и свођења, али и неке пријатељске љубави која све доведе на своје место када се рашчисти да ли смо се једни другима и колико замерили. Све то је узбуркало емоције и учинило да се лоше осетим. Даворин и ја смо се дружили годинама, али се од фебруара 1992. нисмо виђали, јер је 6. априла почео рат у Босни... Путивали смо по Европи, и он и ја, чули се телефоном, поздрављали по другима, али смо се срели тек кад је он први дошао у Београд 1996. Ето, видео сам га и у Сарајеву 18. маја. Нисам знао да ћу тако брзо морати да га испраћам.

И сам повратак са Даворинове сахране био је веома драматичан.  У повратку сте пролазили кроз праву елементарну непогоду - поплаву у источној Босни и западној Србији...

- Довољно туге понели смо сви из Сарајева са сахране, и после свих тих прича, пролазак кроз сву ту кишу и поплаве није ни деловао тако застрашујуће како је стварно било. Између Шапца и Лознице ишли смо сасвим поплављеним путевима. Био сам са два пријатеља у ауту и у једном часу на нас је с десне стране ишао аутобус, а с друге бујица. Али извукли смо се.

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "ТВ Новостима", 2001. године. *

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".