GLUMAČKE SPLETKE: Kako su kolege podvalile Buletu Gonciću

Tekst prenosimo u celosti:

Iako je od tada prošlo već desetak godina čini mi se kao da je juče bila "Propast carstva srpskog". Sećanje na ovaj pozorišni komad verujem da nikada neće izbledeti jer neke stvari - pogotovo one koje predstavljaju životnu prekretnicu - zanavek žive u nama. A "Propast carstva srpskog" beše jedna od takvih - moje prvo vatreno krštenje u pozorištu. U toj predstavi "Ateljea 212" tumačio sam lik Uroša koji iz jednog velikog sanduka izvlači carska znamenja - krunu, ogrtač i mač. Uloga ne beše velika, ali od nečega se moralo početi.

Kud se dede carska kruna?

Do pete-šeste predstave sve je bilo u redu, a onda se neke kolege dosetiše i tajno, bez  mog znanja, odlučiše da scenario malo izmene. Odlučnim korakom prilazim sanduku, podižem poklopac i... Gle čuda - sanduk prazan?! Kako da kažem "evo carske krune, mača i ogrtača" kad ih nema. Ne verujući rođenim očima još jednom zavirujem i pretražujem sanduk, ali u njemu ne nađoh nikakvo znamenje.

Foto: A. Stanković

Onako zbunjen i očajan okrećem se prem kolegi na pozornici nadajući se da će me on, kao stariji i iskusniji, izbaviti. A moj dragi kolega ni da me pogleda, a kamoli da pomogne - zavukao glavu među ramena i samo bulji u patos. Konačno, pogledi nam se sretoše. Iako mu na licu beše nevin izraz, kao tobože nema on pojma o čemu se radi, odmah sam znao da je ovo njegovo maslo. Odavao ga je smeh koji je uporno pokušavao da zadrži, ali bez uspeha.

"Uzdaj se u se i u svoje kljuse - pomislih - jer od kolega slaba vajda." Baš u tom trenutku kroz glavu mi prolete jedna od lekcija Minje Dedića o tome da u situaciji kada se na pozornici dogodi nešto nepredviđeno najvažnije je snaći se odmah i brzo reagovati. Ne preostade mi ništa drugo nego da kažem: "Pa, sanduk je prazan - izrazito naglašavajući reč prazan. - Nema carske krune, nema carskog mača!" Zatim se osvrćem oko sebe i nastavljam: "Pa, 'de li je carska kruna?" Prilazim polako portalu i šapućem: "Ma, dajte mi carsku krunu!" Najzad se dočepah znamenja, vraćam se hitro na pozornicu i vrlo ponosito pokazujem publici: "Aaa, evo je carska kruna!"

Beše to moja prva, valjda zato i najstrašnija, improvizacija. Na sreću, lepo sam se snašao i izvukao. Publika gotovo ništa nije primetila, jedino što je ova scena potrajala malo duže.

Foto: Reprint Sabor

Kasnije u mom pozorišnom životu - da kucnem u drvo - nije bilo žešćih baksuzluka. Ipak, tu i tamo događale su se sitne neprijatnosti, kao na primer prošle godine u predstavi "Iza kulisa" u kojoj kao padam niz stepenice. Toliko puta sam se lomatao niz te basamake, ali u jednoj predstavi tako sam "odglumio" da umalo nisam stvarno nadrljao. Umesto da se dočekam na šaku svom težinom sam pao na mali prst leve ruke. Ležim na podu i gledam prst koji nekako čudno štrči nagore, mada me ništa ne boli. Ustajem i nastavljam scenu, a onda, kao fol, izlazim sa strane u portal i suflerki tiho dobacujem: "Povuci me za mali prst. Brzo, brzo!" Pitaj boga šta je jadnica pomislila kakvu li sam pakost smislio jer stoji u polumraku i ne vidi dobro, pa iznenada ustuknu korak-dva. A kad se nađosmo na osvetljenom delu portala još jednom zacvileh: "Povuci me za prst!" Kad ga je videla kako pod pravim uglom štriči uvis, suflerka odskoči ustranu, prekri lice rukama i nestade iza zavese. Sve vrem sam teglio prst pokušavajući da ga vratim u zglob, međutim, nisam uspevao. Još nekoliko minuta sam bio sam na sceni, a zatim me Gorica Popović odveze u Urgentni centar. Lekari ga tako krvnički cinmuše da sam sve zvezde video, ali sve bi gotovo u roku od dva i po minuta. Od tada, kad god glumim padanje, prvo što uradim to je da dobro skupim sve prste na rukama.

Silom prilika Vinetu

U predstavi "Neki to vole vruće" koju igra ansambl Pozorišta na Terazijama sve i svašta se događalo. Verovatno vam je poznato da na sceni postoji rupa u kojoj se nalazi orkestar. Nekoliko puta u toku predstave prelazim preko jedne pasarele, uzanog prolaza od osam-desetak centimetara, koji je isprd te rupe. Sećam se scene u kojoj nosim torbu, kontrabas, koferčić za trubu i još neke sitnice, a moj kolega Rade Marjanović, uz sve to, uvaljuje mi i kofer od saksofona. I sad ja tu izigravam, odnosno glumim kako se saplićem, ali u jednoj predstavi kofer od saksofona - srećom beše prazan - stvarno mi izlete iz ruku, neobjašnjivo polete uvis i poče da pada pravo u onu orkestarsku rupu. Muzikanti koji su pratili šta se dešava na sceni instinktivno se povukoše i zaštitiše, ali ne i jedna devojka kojoj ni na kraj pameti nije bilo da se nešto tako  može dogoditi. Na sreću, kofer ne završi na njenoj glavi, već pogodi violončelo i polomi ga. Bila je jako nesrećna  jer šteta na instrumentu beše velika. Posle ovog nemilog događaja predlagao sam da razapnu mrežu iznad te proklete rupe, ali koliko mi je poznato, moj predlog još  nije prihvaćen. Možda je ideja suluda, ali priznaćete, i te kako ima smisla. Zamislite da se, ne daj Bože, neko od glumaca u nju stropošta.

Foto: Jutjub printskrin/filmovi serije

A ovo što ću vam sada ispričati doživeo sam 1985. Te godine proveo sam tri meseca u Bratislavi na snimanju filma "Lažni princ". Česi me upitaše da li znam da skačem? "Bože svašta - pomislih - kako ne biz znao da skačem?!" A da jašeš konja?

- Kako da ne - odgovorih k'o iz topa. - Naravno, konja do tada ni jedan jedini put nisam uzjahao, ali beše mi jako stalo do uloge u ovom lepom dečjem filmu. Zato sam, nekoliko meseci, pre puta u Čehoslovačku, redovno išao na časove jahanja. 

Jednog dana, tek što sam se malo okuražio na svom vrancu, iz Manježa zapucasmo u Košutnjak. U grupi nas beše petoro. Iznenada, prvi konj se uznemiri i dade u galop. Istog trena, za njim krenuše i ostali konji, pa i moj vranac. Nastade opšta jurnjava kroz stazice Košutnjaka. Naravno, moj konj se vrlo vešto provlačio između drveća i žbunja. Pokušavam i ja da ga pratim, ali teško. Prolazeći ispod jednog debelog hrasta, glava mi zape o granu i tresnu po licu. Osetih jako peckanje u očima, trljam ih i videh da su mi ruke skroz krvave. A konj sve vreme jurca k'o lud. U tom trenutku noge mi ispadoše iz uzengija, pa počeh da "glumim" Vinetua - jahao sam sa strane, čak i na stomaku. I uspeo sam, ni sam ne znam kako, da se vratim u sedlo, zaustavim vranca i najzad se nađem na zemlji.

Foto: N.Skenderija

Ostali konji već su bili privezani, a njihovi jahači zabezeknuto bulje u mene. Valjda sam izgledao k'o strašilo - lice obliveno krvlju, a glava naduvena kao da me je roj pčela izujedao. Hrastova grana zakačila me je tačno između očiju, na sreću, nije ih pogodila.

Onako krvav, seo sam u auto i odvezao se u dispanzer na Banovom Brdu. Doktori mi udariše fini sitan "štep" tako da nikakav trag na licu nije ostao. Međutim, baš te večeri beše zakazana premijere predstave "Život i priključenije vojnika Ivana Čonkina". Sa čalmom na glavi ipak sam otišao u pozorište, nažalost, predstava je morala da bude otkazana. Naravoučenije: konja jašem isključivo sa kapom i zaštitnim naočarima - i nikada uoči premijere.

BONUS GALERIJA: Iz albuma Taška Načića

 

* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "Saboru", 30. oktobra 1995. godine. *

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".