ГЛУМАЧКЕ СПЛЕТКЕ: Како су колеге подвалиле Булету Гонцићу

Текст преносимо у целости:

Иако је од тада прошло већ десетак година чини ми се као да је јуче била "Пропаст царства српског". Сећање на овај позоришни комад верујем да никада неће избледети јер неке ствари - поготово оне које представљају животну прекретницу - занавек живе у нама. А "Пропаст царства српског" беше једна од таквих - моје прво ватрено крштење у позоришту. У тој представи "Атељеа 212" тумачио сам лик Уроша који из једног великог сандука извлачи царска знамења - круну, огртач и мач. Улога не беше велика, али од нечега се морало почети.

Куд се деде царска круна?

До пете-шесте представе све је било у реду, а онда се неке колеге досетише и тајно, без мог знања, одлучише да сценарио мало измене. Одлучним кораком прилазим сандуку, подижем поклопац и... Гле чуда - сандук празан?! Како да кажем "ево царске круне, мача и огртача" кад их нема. Не верујући рођеним очима још једном завирујем и претражујем сандук, али у њему не нађох никакво знамење.

Онако збуњен и очајан окрећем се прем колеги на позорници надајући се да ће ме он, као старији и искуснији, избавити. А мој драги колега ни да ме погледа, а камоли да помогне - завукао главу међу рамена и само буљи у патос. Коначно, погледи нам се сретоше. Иако му на лицу беше невин израз, као тобоже нема он појма о чему се ради, одмах сам знао да је ово његово масло. Одавао га је смех који је упорно покушавао да задржи, али без успеха.

"Уздај се у се и у своје кљусе - помислих - јер од колега слаба вајда." Баш у том тренутку кроз главу ми пролете једна од лекција Миње Дедића о томе да у ситуацији када се на позорници догоди нешто непредвиђено најважније је снаћи се одмах и брзо реаговати. Не преостаде ми ништа друго него да кажем: "Па, сандук је празан - изразито наглашавајући реч празан. - Нема царске круне, нема царског мача!" Затим се осврћем око себе и настављам: "Па, 'де ли је царска круна?" Прилазим полако порталу и шапућем: "Ма, дајте ми царску круну!" Најзад се дочепах знамења, враћам се хитро на позорницу и врло поносито показујем публици: "Ааа, ево је царска круна!"

Прочитајте још

ТУЖНА СУДБИНА СОЊЕ САВИЋ: Његову смрт никада није преболела

22:51

КНЕЗ УХАПШЕН У НЕМАЧКОЈ Полицајци му показали шокантну фотку

12:53

СПЕЦИЈАЛИСТА ЗА МИНИЈАТУРЕ Прежа - велики глумац малих улога

14:35

ЉУБАВНА ПРИЧА БАТЕ СТОЈКОВИЋА: Њу је волео до последњег дана

10:42

Беше то моја прва, ваљда зато и најстрашнија, импровизација. На срећу, лепо сам се снашао и извукао. Публика готово ништа није приметила, једино што је ова сцена потрајала мало дуже.

Касније у мом позоришном животу - да куцнем у дрво - није било жешћих баксузлука. Ипак, ту и тамо догађале су се ситне непријатности, као на пример прошле године у представи "Иза кулиса" у којој као падам низ степенице. Толико пута сам се ломатао низ те басамаке, али у једној представи тако сам "одглумио" да умало нисам стварно надрљао. Уместо да се дочекам на шаку свом тежином сам пао на мали прст леве руке. Лежим на поду и гледам прст који некако чудно штрчи нагоре, мада ме ништа не боли. Устајем и настављам сцену, а онда, као фол, излазим са стране у портал и суфлерки тихо добацујем: "Повуци ме за мали прст. Брзо, брзо!" Питај бога шта је јадница помислила какву ли сам пакост смислио јер стоји у полумраку и не види добро, па изненада устукну корак-два. А кад се нађосмо на осветљеном делу портала још једном зацвилех: "Повуци ме за прст!" Кад га је видела како под правим углом штричи увис, суфлерка одскочи устрану, прекри лице рукама и нестаде иза завесе. Све врем сам теглио прст покушавајући да га вратим у зглоб, међутим, нисам успевао. Још неколико минута сам био сам на сцени, а затим ме Горица Поповић одвезе у Ургентни центар. Лекари га тако крвнички цинмуше да сам све звезде видео, али све би готово у року од два и по минута. Од тада, кад год глумим падање, прво што урадим то је да добро скупим све прсте на рукама.

Силом прилика Винету

У представи "Неки то воле вруће" коју игра ансамбл Позоришта на Теразијама све и свашта се догађало. Вероватно вам је познато да на сцени постоји рупа у којој се налази оркестар. Неколико пута у току представе прелазим преко једне пасареле, узаног пролаза од осам-десетак центиметара, који је испрд те рупе. Сећам се сцене у којој носим торбу, контрабас, коферчић за трубу и још неке ситнице, а мој колега Раде Марјановић, уз све то, уваљује ми и кофер од саксофона. И сад ја ту изигравам, односно глумим како се саплићем, али у једној представи кофер од саксофона - срећом беше празан - стварно ми излете из руку, необјашњиво полете увис и поче да пада право у ону оркестарску рупу. Музиканти који су пратили шта се дешава на сцени инстинктивно се повукоше и заштитише, али не и једна девојка којој ни на крај памети није било да се нешто тако може догодити. На срећу, кофер не заврши на њеној глави, већ погоди виолончело и поломи га. Била је јако несрећна јер штета на инструменту беше велика. После овог немилог догађаја предлагао сам да разапну мрежу изнад те проклете рупе, али колико ми је познато, мој предлог још није прихваћен. Можда је идеја сулуда, али признаћете, и те како има смисла. Замислите да се, не дај Боже, неко од глумаца у њу стропошта.

А ово што ћу вам сада испричати доживео сам 1985. Те године провео сам три месеца у Братислави на снимању филма "Лажни принц". Чеси ме упиташе да ли знам да скачем? "Боже свашта - помислих - како не биз знао да скачем?!" А да јашеш коња?

- Како да не - одговорих к'о из топа. - Наравно, коња до тада ни један једини пут нисам узјахао, али беше ми јако стало до улоге у овом лепом дечјем филму. Зато сам, неколико месеци, пре пута у Чехословачку, редовно ишао на часове јахања.

Једног дана, тек што сам се мало окуражио на свом вранцу, из Мањежа запуцасмо у Кошутњак. У групи нас беше петоро. Изненада, први коњ се узнемири и даде у галоп. Истог трена, за њим кренуше и остали коњи, па и мој вранац. Настаде општа јурњава кроз стазице Кошутњака. Наравно, мој коњ се врло вешто провлачио између дрвећа и жбуња. Покушавам и ја да га пратим, али тешко. Пролазећи испод једног дебелог храста, глава ми запе о грану и тресну по лицу. Осетих јако пецкање у очима, трљам их и видех да су ми руке скроз крваве. А коњ све време јурца к'о луд. У том тренутку ноге ми испадоше из узенгија, па почех да "глумим" Винетуа - јахао сам са стране, чак и на стомаку. И успео сам, ни сам не знам како, да се вратим у седло, зауставим вранца и најзад се нађем на земљи.

Остали коњи већ су били привезани, а њихови јахачи забезекнуто буље у мене. Ваљда сам изгледао к'о страшило - лице обливено крвљу, а глава надувена као да ме је рој пчела изуједао. Храстова грана закачила ме је тачно између очију, на срећу, није их погодила.

Онако крвав, сео сам у ауто и одвезао се у диспанзер на Бановом Брду. Доктори ми ударише фини ситан "штеп" тако да никакав траг на лицу није остао. Међутим, баш те вечери беше заказана премијере представе "Живот и прикљученије војника Ивана Чонкина". Са чалмом на глави ипак сам отишао у позориште, нажалост, представа је морала да буде отказана. Наравоученије: коња јашем искључиво са капом и заштитним наочарима - и никада уочи премијере.