Svetog mučenika Vukašina, koji je stradao u logoru u Jasenovcu, srpski narod poštuje kao novomučenika. NJegova freska naslikana je u manastiru Svetog Arhanđela Gavrila u Zemunu. Na redovnom zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora srpske pravoslavne crkve, 1998 godine, Vukašin iz Klepaca, kao ispovednik unet je u Imenoslov Srpske pravoslavne crkve. Tim činom kanonizovan je u svetitelja, dobivši ime Sveti Novomučenik Vukašin, koji se slavi 29 maja.
Prema svedočenju iz 1970. godine neuropsihijatra Neda Zeca, koji je takođe bio zatočen u Jasenovcu, Mandrapu je izdvojio hrvatski ustaša, koji se prezivao Friganović (ime Josip ili Mile), koji je posmatrao njegovo stoičko ponašanje tokom dana prinudnog rada i klanja zatvorenika noću.
U ličnoj ispovesti lekaru, ustaša Friganović je otkrio detalje Vukašinove smrti, što je konačno dovelo do nepodnošljivog osećanja krivice, a posledično i do ludila. Friganović je ispričao doktoru Zecu o svom doživljaju tokom klanja:
Foto: Printskrin
"Franjevac Pero Brzica, Ante Zrinušić, Šipka i ja smo se kladili ko će te noći poklati više zarobljenika. Počelo je ubijanje i već posle sat vremena ja sam zaklao mnogo više od njih. Činilo mi se da sam na sedmom nebu. Nikada u životu nisam osetio takvo blaženstvo. I već posle nekoliko sati zaklao sam 1.100 ljudi, dok su ostali uspeli da ubiju samo po 300 do 400. A onda, kada sam doživljavao najveći zanos, primetio sam jednog starijeg seljaka kako stoji i mirno i spokojno gleda kako koljem svoje žrtve i one umiru u najvećoj muci. Taj njegov pogled me je potresao: usred najvećeg zanosa odjednom sam se ukočio i neko vreme nisam mogao da napravim ni jedan pokret. I onda sam prišao njemu i saznao da je to neki Vukašin [Mandrapa] iz sela Klepci kod Čapljine čija je cela porodica pobijena, a koji je poslat u Jasenovac nakon što je radio u šumama. Govorio je to sa neshvatljivim mirom koji me je više pogađao nego strašni krici oko nas. Odjednom sam osetio želju da najbrutalnijim mučenjem poremetim njegov mir i da kroz njegovu patnju vratim svoj zanos i nastavim da uživam u nanošenju bola.
Izdvojio sam ga i poseo na balvan. Naredio sam mu da poviče: „Živeo Poglavnik (firer) Pavelić!“, ili ću mu odseći uvo. Vukašin je ćutao. Otkinuo sam mu uvo. Nije rekao ni reč. Još jednom sam mu rekao da vikne „Živeo Pavelić!“ ili ću mu otkinuti i drugo uvo. Otkinuo sam drugo uvo. „Viči: „Živeo Pavelić!“, ili ću ti otkinuti nos.“ I kada sam mu po četvrti put naredio da vikne „Živeo Pavelić!“ i zapretio da će mu nožem izvaditi srce, pogledao je na mene, odnosno nekako kroz mene i preko mene u neizvesnost i polako rekao: „Radi svoj posao, dete.“ Posle toga su me ove njegove reči potpuno zbunile. Ukočio sam se, iščupao mu oči, istrgao srce, prerezao mu grkljan od uha do uha i bacio ga u jamu. Ali onda se nešto slomilo u meni i više nisam mogao da ubijam te noći."
Pročitajte još
BONUS VIDEO:
