Ne postoji priča o herojima da ne budi ponos, i da iza nje ne stoji teška životna priča. Takva je i priča dečaka Spomenka Gostića iz sela Jovići kraj Maglaja.
Imao je samo 15 godina. Početkom rata preminula mu je majka. Ostao je sa bakom koja je poginula u tim ratnim danima.
Stariji su ga nagovarali da ode u Beograd, da mu nađu smeštaj i nastavi školu, ali i da se skloni iz pakla, koji tih godina nije bio ni za odrasle, a kamoli dete.
Danas kažu, nije se rodio taj koji je Spomenka mogao da ubedi da ostavi selo i svoj Ozren.
Put u vojsku
Želeo je u vojsku. Međutim, nije bilo vojnika, a ni komandanta, koji je Spomenka želeo u jedinici, iako se stalno vraćao. Kažu, posustali su, jer kako oterati dete koje vam kaže da nema nikoga osim vojske i svojih saboraca.
I tako je ostao. Nosio je hranu i municiju, izvlačio ranjene vojnike i sve to sa svojim konjima koje je obožavao.
Kako je tada govorio Spomenko Gostić, u vojsku se javio dobrovoljno.
- Da pomognem svom narodu da se oslobodimo od neprijatelja - isticao je.
Foto: Jutjub printskrin/Ujka Kosta
Sećanja na Spomenka
Zvali su ga mali Vuk. Bio je dete celog sela. Kažu, veseo – sve ga je interesovalo. Stariji pričaju da nije mirovao, a njegovi saborci i drugovi da je bio odrastao čovek u telu deteta.
NJegov drug iz detinjstva Dalibor Tripić kaže da je Gostić bio dobar i vredan vojnik.
- On je u taj rat išao da pomogne. Nije bio ideološki zatrovan – da je nekoga mrzeo ili išao da puca i ubija. Jednostavno je bio vredan, nosio municiju, ranjenike i hranu. Bio je dobar za pomoći, a tako je bilo i pre rata. Ko god da je nešto radio, Spomenko je uvek prilazio i pomagao - priseća se Tripić.
Bez oca i majke, spavao sa vojskom
Ostaviti dete u vojsci danas izgleda nepromišljeno. U ta vremena, deca su proživljavala sve što i odrasli. Nije bilo načina da ih zaštite i poštede.
Strah, bežanje, ubistva, pa i dece. To je bila njihova svakodnevnica.
Sam Spomenko Gostić objašnjavao je u tim vremenima kako mu je bilo u vojsci.
- Jeste da ima mnogo slučajeva gde je teško ali to se opet nekako izdrži. Imao sam slučajeva da sam nagazio na minu. Bila je mina paštetica, naišao sam i odbilo je prvi točak. Ovo mi je druga, ranilo je baš mene detonacija, i tu me je geler ovako okrznuo. Ali opet se sve to savlada. Tukli su me mecima 84-kom, morao sam puziti kroz kanal ali i to sam izdržao. I kažem da mi je dobro i fino, sarađujem sa vojskom, hranim se s vojskom, spavam. Nemam oca, nemam majke. Ostao sam sa babom i baba mi je poginula baš kod ove kuće tu - govorio je Spomenko.
NJegovi saborci danas pričaju da nije odmicao od vojske. Kako je koja jedinica dolazila, pokazivao im je rovove, nosio hranu i pitao šta još treba. I svi su mu, kažu, pričali da postoji bolji život, da treba da ode.
- Dok rat traje ja odavde neću. Ja ovo ne mogu da napustim dok god se ne oslobodimo - isticao je mladi Gostić.
Foto: Jutjub printskrin/Ujka Kosta
Nije želeo da napusti Ozren
Dete vojnik i heroj. Nikada nije otišao sa Ozrena. Tu se rodio i pogunuo.
Tog dana kad je poginuo, kažu, bilo je mirno. Spomenko se šalio sa vojnicima, smejali su se, i onda je pala granata.
NJegov saborac Brano Milivojević kaže da mu je teško i da se priseti tih scena.
- Što se kaže, voleo bih da to nikad nisam video, bilo mi je teško u tom trenutku. Požalio sam što nisam ja umesto njega - rekao je Milivojević.
Ostalo je zapisano i da je jedan novinar pitao Spomenka šta će raditi kad poraste. Odgovorio je: "Daće mi vojska moje konje i kočiju i pomagaću ljudima."
BONUS VIDEO:
