LJudi su uvek u iskušenju, a čini se da su najčešće za vreme praznika. Zbog toga se često pitaju da li će dobiti oproštaj od Boga zbog svojih grešaka i lošeg odnosa prema najbližima. Danijela je otkrila kako na hrišćanski način provesti predstojeće praznike.
Kako hrišćanski treba provesti praznike?
- Ranije me je reč praznik asocirala na prazninu, kasnije na prekid i pauzu između obaveza, raspust i svakako usporavanje vremena. Kada sam počela praznike u Crkvi da slavim, tada sam razumela da je praznovati podvig način da se čovek napuni sadržajem, smislenim i jedinim mogućim, koji ne možete potrošiti, koji neće proći, koji jedino može slavljenički da se slavi. Događaji Crkve i kalendar Crkve prepun je jednog događaja – susreta Boga sa ljudima. Praznina se popunjava i susretom čoveka sa čovekom. Ustajanjem kada je vreme, po novom tipiku hedonizma za spavanje, odlazak u san kada je nevreme za prekidanje slavlja i mnogo toga još što čovek – to sada zovu intuicijom – oseti, pre bih rekla verom. Da ne zaboravi dan šta slavi i koga, to mi je često na pameti i kada ljutnja i pometnja nastane, i kada se domaćin unervozi, i kada nestane vina kao u Jevanđelju, i kada počne da teče, i kada obilje hrane ostane, i kada nestane, a svi smo i dalje gladni. Suštinski, nema praznovanja po meri čoveka koji je gladan svet(g)a. Opet, ne usuđujem se da kritikujem bilo čiji način radosti, jer ako i mi koji želimo nešto drugo da poručimo ili prvo, po bilo kom redosledu, udaljićemo ljude ako samo znamo da uputimo šta ne treba. Videće nas jednom sa velikim hlebom i gladnim ispred nas, i pašće naša reč kao i svakog drugog čoveka, šta god da praznuje. Ali vredi se potruditi govoriti šta jeste događaj sveta i praznik nad praznicima, uputiti na onog koji ne može izneveriti i koji slavi čoveka neprestano – čak se i kao Čovek rađa. Ako to ne deli prazninu od punine, teško tržnim centrima i drugim centrima moći – prazniće se puneći se.
Foto: Ivana Todorović
Kako napraviti razliku između običaja i sujeverja?
- Započeli smo razgovor, meni se činilo, o Liturgiji, a sada se pitam da li sam pomenula Liturgiju ili je od obilja ukazivanja na drugog i drugačijeg, istog, a svog to nekako bila šifra za praznovanje nad praznovanjem. Za sve. Tu možemo pronaći čitavo bogoslovlje. To je mesto gde ostavljamo običajnost i sebe kao obične i postajemo
Pročitajte još
kvarta, tradicije do tradicije – običaja koliko i ljudi ima. Teško je odvojiti nečiji odlazak na Liturgiju od nečijeg sujeverja koje je u vezi sa tim – kojom nogom, kuda, kako, gde prvo, na koji dan... kojim danom i mnoštvo primera koji nikako da uspokoje onog koji traga za utvrđenjem – verom. Ali nije za suditi, posebno ne za presuditi. LJudi rastu, menjaju se, saznaju i nađu pogrešivo, ali nepogrešivog Boga. Moje iskustvo sa đacima, roditeljima, rođacima, komšijama jeste da ih prvo ne osudimo, pa onda savetujemo i učimo. U običajima se sačuvalo dosta prikaza službi i Liturgijskih radnji. Dosta tragova nastajanja i nestajanja naroda i praksi. Robovati bilo čemu nije dobro. Gazdovati
nad tuđom glavom takođe nije dobro. Ako Liturgija govori – U miru izađimo – to znači da mirni i ostanemo. Sada kada bih napisala – i u ljubavi sa svim drugima, verovatno bi neko ceo intervju nazvao bajkom. Ali zabluda i zamka je poverovati da je ljubav među ljudima bajka – to je su-vera, sujeverje.
Šta je to u praznovanju novo, što nam donosi novo doba?
- Gledam na ovo pitanje kroz konstrukciju – novo doba. Malo me uplaši svaki put kada ga čujem, jer ono u našem rečniku podrazumeva mnogo toga, a kada ogolite, deluje ništa konkretno, pa mu je tu i žalac i pomama. U skorom razgovoru sa mladim ljudima koji su tražili savet čujem devojku koja izgovara kako misli o svom duhovnom životu i
razmišlja kojim putem i kako, ne želeći da je razne metode, pokreti, korporacije, biznisi, učitelji anesteziraju i otupe čula i odmognu joj da nađe veru – sebe i Boga. Mora se priznati da novo doba ne gleda blagonaklono na taj savez Boga i čoveka. Malo je prokazan taj odnos i zastareo u odnosu na nov izlog vremena. Ali istorija ne sme da se
igra i ide na sigurno, čuva onog koji je bio i koji su bili, a eto mesta teologiji i to van izloga i metoda da kaže kako i čovek učestvuje u onome kako će biti. Čovek i Bog – po istinitoj priči. Po istinitom događaju koji će biti – novo je spasenje čoveka od smrti. Sve ostalo novo je staro, da smo bogati, veliki, zdravi, veseli, mali, pametni, bolesni, umrli, rođeni. Možda sada novim nazivamo tu lagodnost da do svega dođemo brže, lakše, da lakše menjamo mesta stanovanja, porodice, pa i crkve, veru, jer prevazilazimo staro i udovoljavamo novom, novom, novom dobu. A kako čovek da se podmladi kada ga veliča stari svet? Dakle i jednom i drugom treba Novo. Ko je Novost?
Koji je značaj ponoćne Liturgije u crkvi?
- Nema važnije i manje važne Liturgije. Jedna je Sveta Liturgija. Po crkvenom računanju vremena, dan ne počinje u ponoć već sa večernjom službom koja se služi uoči tog dana. Saglasno sa onim što piše u knjizi Postanja: i bi veče i bi jutro – Dan Prvi...drugi, treći... tako da samo služenje Liturgije u ponoć nema nikakav poseban značaj, štaviše Liturgija bi trebala da se služi u osvit dana (a ne po mraku), da bi bila u saglasju sa svedočenjem žena mironosica koje, kako stoji u Jevanđelju, vrlo rano dođoše na Grob i videše kamen odvaljen od Groba. A Liturgija upravo i jeste to – ikona Vaskrsenja Hristovog, opšteg vaskrsenja i drugog dolaska Hristovog, jer ona i počinje rečima Foto: Ivana Todorović
Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha. Liturgija se služi, kako pominjemo u prethodnim odgovorima, u vremenu ovom, a kako svedočimo nije od ovog vremena. Kod nas se uobičajilo iz praktičnih i mnogih drugih razloga i postala praksa (ponoćna služba) u većim gradovima posebno, ali i u nekim manastirima. Pa sada, da ne zbunimo narod i sat koji je bolji i pravilniji. Najpravilnije je doći na Liturgiju kada ona biva, a biva kada se okupi zajednica i budemo u njoj. Onaj koji je prvi među nama zna koliko je sati.
Šta ako prekinemo post za Novu godinu?
- Nije strašno pasti u vrlini, strašno je ostati u padu i ne dići se. Slave i pravoslavni po različitim kalendarima i druge hrišćanske zajednice i stvaraju zabunu dinamike posta. Deleći sa njima grad, prostor, državu, posao, običaje, poštujemo i njihove kućne trpeze koje su nekome iskušenje, a neko opet i ne primeti da je različita od
civilizacije moglo bi kakav izlazak iz sebe ponuditi ili san. Nema te anestezije koja mislima može zadati tok. Može promeniti za trenutak podlogu po kojoj hodamo, ali put je tu. Mogu da kažem šta je najteže, a čvrsto verujući da je to put koji jednom lakši postane. Čovek je zaorao teži način, ali ide ka dobru.
Najlakši način da se suzdržimo od loših misli tokom posta?
- Nema i inače najlakših načina ni za šta, a posebno tokom bilo kog podviga kada ga uzmete na sebe. Zaorati njivu – sto stvari i pomisli i psovki će domaćin do ubiranja ploda izreći i pogrešiti, potući se i pomiriti. Sada pomenuto anesteziranje čoveka i civilizacije moglo bi kakav izlazak iz sebe ponuditi ili san. Nema te anestezije koja
mislima može zadati tok. Može promeniti za trenutak podlogu po kojoj hodamo, ali put je tu. Mogu da kažem šta je najteže, a čvrsto verujući da je to put koji jednom lakši postane. Čovek je zaorao teži način, ali ide ka dobru.
BONUS VIDEO:
