Људи су увек у искушењу, а чини се да су најчешће за време празника. Због тога се често питају да ли ће добити опроштај од Бога због својих грешака и лошег односа према најближима. Данијела је открила како на хришћански начин провести предстојеће празнике.
Како хришћански треба провести празнике?
- Раније ме је реч празник асоцирала на празнину, касније на прекид и паузу између обавеза, распуст и свакако успоравање времена. Када сам почела празнике у Цркви да славим, тада сам разумела да је празновати подвиг начин да се човек напуни садржајем, смисленим и јединим могућим, који не можете потрошити, који неће проћи, који једино може слављенички да се слави. Догађаји Цркве и календар Цркве препун је једног догађаја – сусрета Бога са људима. Празнина се попуњава и сусретом човека са човеком. Устајањем када је време, по новом типику хедонизма за спавање, одлазак у сан када је невреме за прекидање славља и много тога још што човек – то сада зову интуицијом – осети, пре бих рекла вером. Да не заборави дан шта слави и кога, то ми је често на памети и када љутња и пометња настане, и када се домаћин унервози, и када нестане вина као у Јеванђељу, и када почне да тече, и када обиље хране остане, и када нестане, а сви смо и даље гладни. Суштински, нема празновања по мери човека који је гладан свет(г)а. Опет, не усуђујем се да критикујем било чији начин радости, јер ако и ми који желимо нешто друго да поручимо или прво, по било ком редоследу, удаљићемо људе ако само знамо да упутимо шта не треба. Видеће нас једном са великим хлебом и гладним испред нас, и пашће наша реч као и сваког другог човека, шта год да празнује. Али вреди се потрудити говорити шта јесте догађај света и празник над празницима, упутити на оног који не може изневерити и који слави човека непрестано – чак се и као Човек рађа. Ако то не дели празнину од пунине, тешко тржним центрима и другим центрима моћи – празниће се пунећи се.
Фото: Ивана Тодоровић
Како направити разлику између обичаја и сујеверја?
- Започели смо разговор, мени се чинило, о Литургији, а сада се питам да ли сам поменула Литургију или је од обиља указивања на другог и другачијег, истог, а свог то некако била шифра за празновање над празновањем. За све. Ту можемо пронаћи читаво богословље. То је место где остављамо обичајност и себе као обичне и постајемо
Прочитајте још
кварта, традиције до традиције – обичаја колико и људи има. Тешко је одвојити нечији одлазак на Литургију од нечијег сујеверја које је у вези са тим – којом ногом, куда, како, где прво, на који дан... којим даном и мноштво примера који никако да успокоје оног који трага за утврђењем – вером. Али није за судити, посебно не за пресудити. Људи расту, мењају се, сазнају и нађу погрешиво, али непогрешивог Бога. Моје искуство са ђацима, родитељима, рођацима, комшијама јесте да их прво не осудимо, па онда саветујемо и учимо. У обичајима се сачувало доста приказа служби и Литургијских радњи. Доста трагова настајања и нестајања народа и пракси. Робовати било чему није добро. Газдовати
над туђом главом такође није добро. Ако Литургија говори – У миру изађимо – то значи да мирни и останемо. Сада када бих написала – и у љубави са свим другима, вероватно би неко цео интервју назвао бајком. Али заблуда и замка је поверовати да је љубав међу људима бајка – то је су-вера, сујеверје.
Шта је то у празновању ново, што нам доноси ново доба?
- Гледам на ово питање кроз конструкцију – ново доба. Мало ме уплаши сваки пут када га чујем, јер оно у нашем речнику подразумева много тога, а када оголите, делује ништа конкретно, па му је ту и жалац и помама. У скором разговору са младим људима који су тражили савет чујем девојку која изговара како мисли о свом духовном животу и
размишља којим путем и како, не желећи да је разне методе, покрети, корпорације, бизниси, учитељи анестезирају и отупе чула и одмогну јој да нађе веру – себе и Бога. Мора се признати да ново доба не гледа благонаклоно на тај савез Бога и човека. Мало је проказан тај однос и застарео у односу на нов излог времена. Али историја не сме да се
игра и иде на сигурно, чува оног који је био и који су били, а ето места теологији и то ван излога и метода да каже како и човек учествује у ономе како ће бити. Човек и Бог – по истинитој причи. По истинитом догађају који ће бити – ново је спасење човека од смрти. Све остало ново је старо, да смо богати, велики, здрави, весели, мали, паметни, болесни, умрли, рођени. Можда сада новим називамо ту лагодност да до свега дођемо брже, лакше, да лакше мењамо места становања, породице, па и цркве, веру, јер превазилазимо старо и удовољавамо новом, новом, новом добу. А како човек да се подмлади када га велича стари свет? Дакле и једном и другом треба Ново. Ко је Новост?
Који је значај поноћне Литургије у цркви?
- Нема важније и мање важне Литургије. Једна је Света Литургија. По црквеном рачунању времена, дан не почиње у поноћ већ са вечерњом службом која се служи уочи тог дана. Сагласно са оним што пише у књизи Постања: и би вече и би јутро – Дан Први...други, трећи... тако да само служење Литургије у поноћ нема никакав посебан значај, штавише Литургија би требала да се служи у освит дана (а не по мраку), да би била у сагласју са сведочењем жена мироносица које, како стоји у Јеванђељу, врло рано дођоше на Гроб и видеше камен одваљен од Гроба. А Литургија управо и јесте то – икона Васкрсења Христовог, општег васкрсења и другог доласка Христовог, јер она и почиње речима Фото: Ивана Тодоровић
Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа. Литургија се служи, како помињемо у претходним одговорима, у времену овом, а како сведочимо није од овог времена. Код нас се уобичајило из практичних и многих других разлога и постала пракса (поноћна служба) у већим градовима посебно, али и у неким манастирима. Па сада, да не збунимо народ и сат који је бољи и правилнији. Најправилније је доћи на Литургију када она бива, а бива када се окупи заједница и будемо у њој. Онај који је први међу нама зна колико је сати.
Шта ако прекинемо пост за Нову годину?
- Није страшно пасти у врлини, страшно је остати у паду и не дићи се. Славе и православни по различитим календарима и друге хришћанске заједнице и стварају забуну динамике поста. Делећи са њима град, простор, државу, посао, обичаје, поштујемо и њихове кућне трпезе које су некоме искушење, а неко опет и не примети да је различита од
цивилизације могло би какав излазак из себе понудити или сан. Нема те анестезије која мислима може задати ток. Може променити за тренутак подлогу по којој ходамо, али пут је ту. Могу да кажем шта је најтеже, а чврсто верујући да је то пут који једном лакши постане. Човек је заорао тежи начин, али иде ка добру.
Најлакши начин да се суздржимо од лоших мисли током поста?
- Нема и иначе најлакших начина ни за шта, а посебно током било ког подвига када га узмете на себе. Заорати њиву – сто ствари и помисли и псовки ће домаћин до убирања плода изрећи и погрешити, потући се и помирити. Сада поменуто анестезирање човека и цивилизације могло би какав излазак из себе понудити или сан. Нема те анестезије која
мислима може задати ток. Може променити за тренутак подлогу по којој ходамо, али пут је ту. Могу да кажем шта је најтеже, а чврсто верујући да је то пут који једном лакши постане. Човек је заорао тежи начин, али иде ка добру.
БОНУС ВИДЕО:
