Емилија је студирала српску књижевност и језик, писала је изврсну поезију која се бави егзистенцијом. Кроз стихове покушала је да одговори ко смо и куда идемо. 

Комеморативно вече су организовале Емилијине колеге са Филозофског факултета поводом њеног рођендана, односно у дану када се сурећу поезија и пролеће 20. марта. Вече је отворено песмом "Некако с' прољећа", а салу Културног центра испунли су у великом броју пријатељи, колеге и познаници који су је обожавали. 

Фото: Фацебок/Емилија Поповић

 

У поетско-драмском програму Драмске секције Филозофског факултета Универзитета је учествовало преко 20 чланова драмске секције.Читали су Емилијине песме које су настале током 2019. године, у оквиру курса "Креативно писање поезије", као у различитим фазама у наредним годинама, а најзначајнији део песама је настао у пролеће и лето 2024. године. Истакли су да се песничка мисао њихове пријатељице и колегинице прелива на научну и обратно.

Фото: Приватна архива

 

Други део програма посвећен је Емилијиним тумачењима драме Момчила Настасијевића "Недозвани". Публика је чула стихове посвећене Емилији, али и оне које је волела...После су се вратили и на драму "Заувек и дан више" која је настајала управо на истој сцени Културног центра Новог Сада.

Фото: Приватна архива

 

Сваки тренутак овог програма био је преплављен емоцијама. Емилија ће својим огромним заслугама остати заувек у сећању и користиће се сваки тренутак да се њен рад помене. Планира се објављивање њене збирке песма. 

Фото: Приватна архива

 

У наставку текста можете прочитати песму Емилје Поповић: 

Долазак

Чами с велом на глави –
ни на небу ни на земљи
неупрљана белина
чека своје просце.

Шта се оно у долини сјаше?
Иду л᾽ гором Петрови сватови?
Нити иду, нити звечијаше.

Од просаца је ту
само стари вентилатор
из деведесетих –
хлади, али прави буку.

Без руку, силином окретаја,
узео је младу у своје наручје;
померио је вео, али га не подиже.
Ваздух не оставља траг.

Речи одана Пенелопа
с другог Лимана
лежи распарачана по соби
и пита се хоће ли доћи
младожења
који се не плаши
да упрља бело тело
масним Словима.

Црноруки песнички ђакон,
утишава младожењу;
одлази у купатило:
пере руке од свега.

Млада се моли
да се поново огласи
вентилатор –
он бар помера вео,
иако то значи да
бели папир остаје
бео.

Замрзнута у моногласју
нада се поветарацу
у чијој буци,
ако добро начуљиш уши,
можеш чути песму
косовских божура.

Боље ишта него ништа?

Биографија Емилије Поповић

Рођена је 20. марта 1996. у Лозници где је завршила основну и средњу школу. Потом је уписала Филозофски факултет у Новом Саду, одсек за српски језик и књижевност. Од 2021. године на истом факултету је уписала докторске студије. Редовни члан Матице српске постала је 2021. године, а члан сарадник постала је 2024. године. Била је стипендиста Фонда за младе таленте Републике Србије, Министарства наука, технолошког развоја и иновације Републике Србије. 

 Добитница је Градске награде града Лознице, али и прве Бранкове награде Матице српске (за рад о мотиву инцеста у драмском стваралаштву Момчила Настасијевића). Заједно са Нином Стокић држала је драмске радионице у оквиру делатности Омладинског одбора. Учествовала на научним скуповима о Растку Петровићу, Милошу Црњанском и многим песничким програмима Матице српске. Писала је научне радове и књижевне критике за Зборник Матице српске за књижевност и језик и Летопис Матице српске, а сарађивала је и са Лексиконом писаца српске књижевности. 

БОНУС ВИДЕО: