"БОГ ОСТАЈЕ БОГ": Однос Бога и човека у православљу

Брзина савременог живота донела нам је различит приступ цркви и Богу. Ко су истински верници, они који прате црквена правила или којима Бог живи и срцу, а нису активни у црквеном животу?

На ова питања у свом есеју о православљу и другим религијама, одговоре је покушао да Никола Кнежевић. За Николу можемо рећи да је по сведочанству из дипломе правник, по опредељењу боготражитељ и човекотражитељ. 

О разлици Православља и свих других учења

ЈЕДИНО је у Православљу могућа ЛИЧНОСТ човекова; постоје, наравно, у нечему сличности Православља са другим великим религијама, оно што бисмо могли назвати заједничким духовним искуством човечанства, али оно што има само Православље а нема ниједна друга вера и философија је Личност – Личност као догађај, а не само као реч.
Само у Православљу су Бог и човек у заједници, тако да у тој заједници и човек остаје човек, и Бог остаје Бог. Личност(и) сваког од њих су у заједници са овим другим, а опет су очуване и неприкосновене.
У сваком другом учењу, у некаквој другачије замишљеној заједници бога и човека, или нестаје бог или нестаје човек да би била могућа та заједница; или ње пак уопште нема. У сваком другом учењу, човек није личност већ роб природе, због људског греха осуђене на умирање, или роб неког људског колектива, исте судбине као и целокупна природа.

Ислам? Непремостива провалија између Алаха и човека.

Јудаизам? Тек нешто мало мања.

Будизам? У њему ни нема Бога (бар не онако како ми верујемо у њега, као у врховног Суверена и Творца), а они највећи будистички посвећеници дотакавши нирвану схватају да нема ни човека;
да уопште ничег нема. 

Хришћанске јереси? Римокатолицизам, протестантизам, монофизитство и све остале...?

Фото: Профимедиа

Овде долазимо до друге стране исте ове истине коју смо до сада разматрали.Рећи да је основна разлика Православља од свега другог у ЛИЧНОСТИ је исто што и рећи да само у Православљу имамо учење о разлици у Богу између БОЖАНСКЕ СУШТИНЕ и НЕСТВОРЕНИХ
БОЖАНСКИХ ЕНЕРГИЈА. Јер управо та разлика омогућује да човек, сједињујући се са Богом, не буде прогутан и спржен неподношљивим божанским огњем, него напротив, да буде прожет Богом и да тек тада заиста и постане од индивидуе ЛИЧНОСТ. Једино уз разликовање суштине и енергија у Богу могуће је и разликовање природе и личности и у Богу и у човеку. Управо божанске енергије јесу оне које чисте палу људску природу од греха и тако јој омогућавају да у њој индивидуа постане личност. 

И управо ова разликовања – суштине и енергија у Богу, и одатле природе и личности у Богу и човеку, недостају свим хришћанским јересима – а тим пре другим религијама. Религије питање суштине и енергија ни не постављају; али као што сваки човек, свесно или несвесно, непосредно или посредно својим животом одговара на питање да ли је за или против Христа – тако и оне, иако га директно не постављају, не значи да баш тим ћутањем не дају свој одговор на њега. И само непостављање тог питања је такође одговор – и то погрешан. У сваком случају, и јереси и религије остају заробљеници људског покушаја да се мимо божанских енергија позна Бог, а у стварности да се (иако то неће признати), својим људским снагама обухвати Необухвативи, да се стави под контролу и над Њиме влада! Ако не верујемо у божанске енергије различите од суштине, којима свет једино може да учествује у божанском животу, онда нам остају само две могућности у нашем односу са Богом: или да богохулно исповедамо да ми, људи, можемо досегнути Бога учествовањем у Његовој божанској суштини (!), или да трагично верујемо да је наш Бог неки далеки Бог, одвојен од људи и незаинтересован за њихову судбину, као што смо видели да је то случај код неких од претходно наведених религија. Насупрот томе, једино разликовање суштине и енергија омогућава да наш Бог буде у исто време и Неприступни, Необухвативи и Вечно Непознати, али и Приступачни, Описиви и нама Блиски Бог – оваплоћени Господ Исус Христос.

Фото: Профимедиа

Код свих религија и јереси ово неразликовање има исти разлог. Оно је или последица неправилних аскетских пракси, или пак њиховог потпуног одсуства, у случајевима када се познање Бога поистовећује са рационалистичким филозофирањем или чулним хедонизмом.
Наиме, чињеница за коју сматрамо да је не треба посебно доказивати је да наш начин живота и квалитет нашег (бого)сазнања директно утичу једно на друго. (Не)правилно делање даје и (не)правилно созерцање, и обрнуто. Подвижничка пракса Цркве која управо води човека богопознању и самим тим исправном догматском ставу о разлици божанске суштине и енергија тако што се подвижник, примењујући је, отвара за саме те енергије (ми их простије зовемо благодат) и најдиректније напаја њима, али која пракса га води и свакој другој истини о Богу која му је на духовну корист, јесте православни исихазам чији је центар умносрдачна Исусова молитва.
Ако је све што смо до сада навели разлика Православља од других учења на доктринарном нивоу, исихазам је његова разлика од свега другог на практичном. 

Поменули смо хришћанске јереси у контексту њиховог гледишта на заједницу Бога и човека.

Фото: Схуттерстоцк

Римокатоличка црква једноставно не верује у ту заједницу, и то чак посредно сама исповеда.Одбацујући богословље Св. Григорија Паламе, она одбацује разлику божанске суштине и божанских енергија *, иако Св. апостол Петар јасно позива хришћане да постану „причасници божанске природе” (2 Петр 1:1-4), што је могуће једино причешћивањем божанским енергијама.

Тим одбацивањем је средњовековна римокатоличка црква својим верницима као основну бригу оставила труд да се избегне печење у паклу. Сама заједница са Богом је постала мање важна. 

Римокатолицизам је, верујући да су божанска суштина и нестворене божанске енергије једно исто, отерао од себе нестворене божанске енергије; папа је заузео место Христа, а заједно са црквом схваћеном као пука институција – и место божанских енергија, као преносилац и располагач тзв. „створене благодати”, стварајући непремостив понор између своје пастве и Бога. Јер, ако је све што један римокатолик може, то да се на крају свих својих побожних трудова сједини са творевином (у виду поменуте “створене благодати”), а не са Творцем, онда он остаје у смрти, а у таквог Бога је онда боље и не веровати. 

Фото: Профимедиа

Остале хришћанске јереси, иако нису тако директно као римокатолицизам одбациле разликовање суштине и енергија, такође се, суштински, од Православља разликују управо у томе.

Протестантизам, срушивши у револуционарном заносу идол папе са његовог пиједестала, није на њега вратио Христа и благодат Божију; само је, уместо папе, на упражњено место као новогидола поставио Библију.

Протестантизам је одбацио нестворене божанске енергије а самим тим и њихову разлику у односу на божанску суштину тиме што је покушао да неограниченог и никад до краја спознатљивог Бога ограничи и укалупи каноном и словом Библије! Нествореног је покушао да потпуно опише створеним. Као да Бог не може да се објави И ДРУГАЧИЈЕ (у погледу форме, слова – не и Духа) од онога како се објавио кроз Св. Писмо. Бог увек и у свему може и другачије, јер није везан било каквом нужношћу. И не само да може, него и хоће, јер се Он открива управо као нестворене енергије које делују у сваком обоженом човеку.

Управо због те “скучености у слово” протестантизам у рационалистичком маниру врши “час анатомије” над Светим Предањем, уводећи неоправдано оштре границе и разлике између Св.Писма и Св. Предања, вере и добрих дела, благодати и човекове слободе – појмова који су, иначе,у ствари само различите манифестације и нераздељиви аспекти јединствене духовне стварности, правећи лажне опозиције у сваком од ових парова.

Фото: Профимедиа

Евтихијевство и монофизитство одбацују разлику суштине и енергија на посреднији начин, тумачећи обожење човечанске природе као њено растварање у божанској природи (суштини), код евтихијевства, односно као њено мешање са божанском природом, код монофизитства, за
разлику од православне Цркве која обожење види као прожетост целовите човечанске природе божанским енергијама. Не признајући целовитост човечанске природе у Христу и њену несливеност са божанском, монофизитство самим тим одбацује божанске енергије као
непотребне, јер верује у заједницу Бога и човека насталу кроз мешање природа, а не кроз прожимање човечанске природе божанским енергијама.

Без намере да се упуштамо у разматрање свих постојећих јереси и религија поред овде побројаних, а упућујући за ову тему заинтересованијег читаоца да их, након што се духовно
утемељи у Православљу, и сам изучи и увери се у закључке које следе, констатоваћемо да све јереси и религијска учења, осим Православља, садрже било отворено, било прећутно одбацивање наведене разлике (отуда је Св. Марко Ефески исправно сматрао њено порицање семеном свих јереси). Јереси и религије су најсродније управо у томе, поред осталих сличности које их спајају у једну велику, густо испреплетену мрежу зловерја. Као што су све истине у свим световима, од
оних најмањих, научних и материјалних, па до виших, духовних, невидљивим жилицама повезане – и међусобно, и са Оним Који Јесте Истина и Извор сваке истине, и као што једна истина увек води другој, тако је и са лажју: свака је сродна свакој, свака јерес и лаж о Богу је ближи или даљи сродник свакој другој, свака која се појави у историји Цркве или света садржи у себи елементе многих ранијих јереси и заблуда. И све то је и природно, јер је свим лажима један отац – ђаво.

Два међусобно супротстављена учења, блиско повезана са неразликовањем божанске суштине и енергија су савелијанство и аријанство, као две можда најосновније заблуде изведене из њега,
два неизбежна и константна исхода тежњи јеретичког хришћанства (испод којих се могу осетити пагански импулси палог човечанства уопште) да сопственим моћима докучи божанско. Самим тим, ова два учења су константе многих каснијих јереси у историји Цркве: монофизитства, монотелитства, филиокве, несторијанства, папизма и протестантизма.

Неразликовање суштине и енергија води укидању и свих других разлика у Богу, па и оне већ поменуте, између божанских Личности и божанске природе. Наиме, ако су суштина (тј. природа) и енергије (које су природна својства) једно исто, онда нестаје разлика између природе и њених својстава – дакле, нестају природна својства. Ако она нестају, нестају и својства појединачних Личности у Св. Тројици, будући да би у одсуству природних својстава сва својства Бога морали да сматрамо својствима једне или све три божанске Личности, а онда она више не би била лична својства него заједничка, чиме долазимо до мешања и стапања божанских Личности – до савелијанства. И уопште, без разликовања суштине и енергија, оно лично, било у човеку, или у
Оцу, или у Сину, или у Духу Светом је само илузија – остаје само маска која се појављује пред светом и прекрива “лице” (заправо безличног) човека или Бога, маска која зависи од односа човека или Бога са светом јер настаје у додиру са њим. Нема личности; код човека, јер је за
личност потребно црквено заједничарење у божанским енергијама, а у Богу због тога што нема Тројичне божанске заједнице; савелијански Бог самац није личност јер није заједница као Св. Тројица. Он пред светом само наизменично навлачи маске час Оца, час Сина, час Духа. И тако,
једино што остаје да стварно постоји у Богу и у човеку јесу њихове безличне природе.

Што се пак аријанства тиче, присталице неразликовања (противници Св. Григорија Паламе) су, интензивирајући и проширујући мањкавости западне августиновске традиције поимања Св.Тројице, поистовећивали Божанство са суштином, искључујући из њега енергије (ево неразликовања!) и поједине Личности, што нас доводи управо до аријанства. Такође, латинско учење о створеној благодати као неопходном посреднику између Бога и света, које је западна
црква морала увести услед неприхватања постојања енергија различитих од суштине, јесте једна врста аријанства, јер подразумева постојање неког створеног божанства, нижег од Бога, помоћу ког Бог чини са светом све оно што чини.

Фото: Профимедиа

Имајући у виду све што смо до сада рекли, било је сасвим природно да Црква у 14. веку исихастичким саборима, на којима је одбрањена догма о разлици божанске суштине и енергија, крунише своје тада већ хиљадугодишње саборско предање и осуди у новом облику јављену
„стару змију” која је опет била подигла главу и лажним учењем напала Цркву у лику Варлаамове јереси. Ови сабори, одржани у периоду од 1341. до 1351. године јесу рекапитулација и потврда свих ранијих сабора Цркве. Кроз њих су на нов начин, у складу са потребама тадашњег тренутка, проговорили сви ранији васељенски Сабори, а оно што су исихастички сабори учили наговештено је раније, на прикривенији начин, од свих васељенских Сабора. Зато неки православни богослови, не без разлога, овај низ цариградских сабора, чије одлуке је временом
прихватила пуноћа Цркве, виде као Осми или Девети Васељенски сабор, зависно од тога кога сматрате богословским ауторитетом. Ови сабори су захватили корен проблема, оно што и чини разлику између Православља и свих јереси и других религија. Непризнавање божанских енергија
различитих од божанске суштине, а којима причешћујући се, причешћујемо се самим Богом, простије речено јесте одбацивање благодати Божије. Стога је разлика између Православља и
свих јереси и религија изненађујуће једноставна – оне се од њега разликују тиме што не прихватају благодат Божију! Одбацивање ње је, као што смо рекли, нераскидиво повезано са неправилним подвижничким животом или чак са његовим потпуним одсуством, или другачије речено: неправилан или неподвижнички живот јесте и узрок и последица одбацивања разлике суштине и енергија, односно благодати Божије, и самим тим и настанка свих јереси и других заблуда о Богу – тих узалудних човекових покушаја да направи себи Бога по свом палом лику и подобију.

НАПОМЕНЕ:
* ово би у најкраћим цртама била суштинска заблуда Римокатоличке цркве. О томе зашто
поменути новозаветни стих јесте једно од библијских утемељења учења о разлици божанске
суштине и енергија подробније види у: Георгије Галитис, Православље и Богословље

Аутор: Никола Кнежевић 

Зашто бити део "Културног корена"? Зато што је изузетно важно доприносити култури када се праве вредности заборављају или што цитат каже "Култура је мост између прошлости и будућности." Ми смо ту да пружимо шансу да талентовани људи дођу до изражаја, да се чује за њихов рад, да се чује глас. Ми смо ту да ујединимо сваког човека у лепоти и искрености уметности, као и све уметнике из различитих области.

Уколико желите да будете део овог културног додатка, радове можете слати на следећу маил адресу: nportal.info@gmail.com

Забрањено је свако копирање и преузимање ауторских текстова!

БОНУС ВИДЕО: