Још почетком 20. века жене су ретко бријале тело, а длачице се нису сматрале непожељнима. Све је почело да се мења са развојем модне индустрије, променом кројева одеће и снажним утицајем рекламних кампања које су створиле нови идеал – глатку, беспрекорну кожу. Тако нешто постало је сасвим природно проблем који треба "решити", пише The Henry Ford.
Почетком 20. века тржиште за женске производе за уклањање длака није постојало – требало га је измислити. Прекретница се догодила 1915. године. С порастом популарности хаљина без рукава, женски пазуси постали су видљиви него икада. Компанија "Жилет" препознала је прилику и лансирала "Milady Décolleté", први бријач намењен женама. Иако се радило тек о препакованом мушком бријачу, маркетиншка кампања била је пресудна.
Оглас у часопису Harper's Bazaar из те године јасно је поручио: "Летња хаљина и модерни плес чине уклањање непожељних длачица нужним." Длаке су одједном постале "неприкладне", "ружне" и "нехигијенске". Маркетиншки стручњаци пажљиво су бирали речи, користећи изразе попут "заглађивање" уместо "бријање" како би праксу учинили префињенијом и женственијом.
Фото: Профимедиа
После пазуха, на ред су дошле ноге. Како су се сукње скраћивале током 1920-их и 1930-их, идеја о глатким ногама полако је улазила у моду. Ипак, кључни тренутак који је бријање ногу претворио из тренда у општеприхваћену норму био је Други светски рат. Због рата је производња најлонских чарапа готово заустављена јер су материјали били преусмерени у војне сврхе. Жене су остале голих ногу, а како је дотеривање сматрано патриотском дужношћу за подизање морала, бријање је постало практично решење. У само неколико година, уклањање длака с ногу постало је уобичајени ритуал.
Пре појаве сигурносних бријача, жене су се излагале великим ризицима за глатку кожу. Према подацима музеја The Henry Ford, рецепти за депилацијске креме често су садржали опасне хемикалије попут арсена и живиног бромида. У салонима су се чак користили рендгенски апарати за трајно уклањање длака, што је код неких жена узроковало чиреве и канцерогене туморе. Притисак није био само естетски. Почетком 20. века, длакавост се повезивала са примитивизмом, док се глатка кожа сматрала знаком више еволуционе фазе и женствености. Бити без длака постало је доказ "чистоће" и припадности модерном друштву.
Прочитајте још
Тако је у само неколико деценија, паметним маркетингом и сплетом историјских околности, уклањање длачица прешло пут од непостојеће праксе до неупитног стандарда женствености. Иако се данас норме преиспитују, наслеђе ове стогодишње кампање и даље обликује свакодневне ритуале милиона жена широм света.
БОНУС ВИДЕО:
