Наука има одговор: Зашто нам време брже пролази како старимо

Наша перцепција времена мења се с годинама и одавно се не сматра субјективним осећајем. Истраживања показују да утисак који стичемо у зрелијем добу – да нам је живот преко ноћи ушао у пету брзину и нема шансе да успори – није повезан са активностима које прождиру дан, нити са умором, већ са начином на који мозак функционише.

Постоји разлика између времена које меримо помоћу сата и оног које доживљава наш мозак, тврди Адријан Бежан, професор Универзитета Ђук у Северној Каролини и аутор популарних научних књига "Дизајн у природи", "Физика живота", "Слобода и еволуција". Он верује да се људско поимање времена модификује због физичких промена у мозгу и телу, које настају као природан процес старења.

Фото: Depositphotos/AllaSerebrina

За мозак, време не представља број на сату, већ збир забележених догађаја. Што се више нових информација обрађује, период се "продужава". Али, ако се понављају и не захтевају пажњу, мозак престаје да их бележи, објашњава професор, чију теорију подржавају и други научници. Као резултат тога, дани се претварају у монотон низ, па се често сећамо само фрагмената оног што смо доживели у протеклих недељу дана. Субјективно нам се чини да се време "убрзава", иако се објективно ништа не мења.

У раном узрасту, мозак је у сталном стању истраживања. Сваки дан је испуњен новим искуствима која захтевају обраду и памћење. Чак и неке једноставне радње постају значајне, јер се дешавају први пут. Касније се претварају у рутину којој никаква анализа није потребна. Како године пролазе, количина новости се смањује, а перцепција времена се мења услед "ефекта понављања". Оно што се у детињству чинило бескрајно дугим, касније се "сабија" у кратке интервале.

Фото: Depositphotos/Goodluz

Док људска јединка не уђе у зрело доба, многи процеси постаће аутоматски. Свакодневне радње не захтевају напор и подсвесно прате познати образац. Мозак престаје да обраћа пажњу на њих и више их не региструје као одвојене догађаје и импресије које треба детаљно истражити, кажу неуролози, примећујући да то смањује и број "унутрашњих прекидача" у можданој активности. Што је мање таквих прекидача, то се чини да је проток времена бржи.

Физичке промене такође играју значајну улогу. С годинама опада ниво допамина, кључног неуротрансмитера и хормона који преноси сигнале између нервних ћелија, играјући главну улогу у систему награђивања, мотивацији, фокусу, памћењу, регулацији покрета. То утиче на способност мозга да региструје догађаје и разликује их. Уз низак допамин осетљивост на промене се смањује, а стварност се доживљава као мање живописна, што појачава субјективни ефекат убрзања времена.

Фото: Depositphotos/Mayerberg

Како да успоримо овај процес? Стручњаци напомињу да га је немогуће зауставити, али се може прилагодити. Нове информације остају кључне: искуства, руте, вештине, интеракције. Све што избацује мозак из режима аутопилота повећава број упамћених догађаја. Физичка активност и емоционална ангажованост су такође важни, јер стимулишу производњу допамина и повећавају перцептивну осетљивост, наводи "Popular Science".

Што је мање новости у нашем животу, то ће године брже пролазити – или ћемо бар тако мислити. Људски ум не мери време објективно, већ на основу присуства или одсуства незаборавних догађаја и искустава које треба запамтити. Зато је квалитет тих утисака вреднији и значајнији од њихове количине.

(Курир)

БОНУС ВИДЕО: